Саша Асентић, уметник–друштвени активиста: Млађе генерације се губе

Саша Асентић је реномирани уметник који тренутно живи у Берлину, али и даље развија програм групе “Пер.Арт” у Новом Саду, радећи на инклузији особа с инвалидитетом у уметничке и друштвене токове.

Представа “Мала журка пропуштеног плеса” у продукцији “Пер.Арта” ускоро гостује на Битефу, а што је још важније, на фестивалу “Гренценлос” у Немачкој, најстаријем и најважнијем инклузивном фестивалу Европе.

Што се тиче гостовања у Немачкој (Мајнцу), Асентић истиче важност учествовања на фестивалу који има велико уважавање у свету не само особа с инвалидитетом, него у свет уметности у коју су укључене особе с инвалидитетом, као принципијелним ставом инклузије и једнакости у савременом друштву.

У првом делу представе, говорном и делимично импровизујућем, превод ће бити интегрисан уз помоћ Љиље Берковић, како би се и ту обратила пажња на потребе других.

Гостовање на Битефу Асентић такође види као значајно, иако не верује више у моћ централизованих, или институција које зависе од подршке великих и моћних система организовања, какви доминирају у Европи, ширећи свој политички и културни утицај спрам поља економских интереса.

На Битефу се не проблематизује оно што нам се нуди и не отварају се питања, не каже се “то је то”. Све те представе су крајње проблематичне, јер налазимо креативна решења да би били критични.

У Немачкој, да би добио новац, мораш да имаш позоришну кућу која стоји иза тебе. И кад ти одобре средства, то су све исти пројекти. У том несразмеру стварних услова и средстава за рад, мени је најважније да се бавимо формама које су резултат тога, формама које рефлектују наше реалне материјалне услове рада и онога што нам је на располагању, формама које су резултат специфичних облика организације, а не попуњавања празнина - објашњава Асентић свој уметнички кредо, потврђен током летњег радног боравка у Хомбројху, који је водио са низом уметника махом “нерелевантних сцена”.

Иако је позив био такав да можеш да радиш шта хоћеш, увек имаш очекивања од момента јавности, али сам задржао почетни став и разумевање да осмислим програм тако да нема никакав продукт. Ми се, чак и у најпрогресивнијим центрима, морамо да правдамо шта хоћемо да урадимо. Месецима да пишемо и боримо се за то да се сретнемо.

То је присутно од конкурса до кустоских политика. Овде сам инсистирао на том окупљању без икаквог оправдања. А кад видиш да 15 уметника две недеље ради, заиста видиш какви су то услови, какве идеје, какав однос настаје и каква врста уметности може да произађе из тога.

Свима је то било јединствено искуство. Све сам снимао и сад размишљам о публикацији, заједно разматрамо разрађивање тема и даљи рад на томе.

Асентићево скорије искуство из Немачке повезује његово мишљење са савременим уметничким стваралаштвом, које се све више окреће самоорганизовању и слободном протоку идеја, социјалним експериментима, уместо да производи уметничка дела за конзумацију и тиме потврђује глобализовани, централизовани и институционализовани систем деловања.

“Штифтунг инсел Хомбројх” ме је позвао да будем кустос-уметник овогодишњег програма, који раде сваке две године. Позвали су ме зато што сам 2013. учествовао у том програму као уметник, па им је било занимљиво промишљање институција културе и њихове садашње улоге, каква је веза са оним што је ван институција. Мени је било занимљиво да направим сусрет, да позовем колеге из других средина, прича Асентић о искуству, у ком су учествовале и на почетку овог текста поменуте Фросина Димовска и Дуња Црњански.

Како је даље рекао, међународна сцена се зове таквом, а уопште не укључује разне локалне сцене из разних геополитичких региона, односно држава и народа.

Све се своди на Берлин, Беч, Брисел, у другом кругу Франкфурт, Амстердам, Париз... “Међународно” се своди на то колико су ти центри дали специјално место другим представницима других култура. Својим програмом сам хтео на малом плану да се бавимо тиме да ми више немамо прилику да се сретнемо с колегама из других средина.

Фестивали где смо се раније окупљали постали су потпуно комерцијална места на која дођеш данас и сутра ујутру мораш да одеш. Тако је задњих седам осам годна. Или прихватиш, или те не зову. Тако ништа не можеш да видиш, шта колеге раде, а нема ни разговора, договора... Поготово ако говоримо о колегама из Србије, Ирана, Кине, Африке, Јужне Америке, чак и из Њујорка.

Асентић својим актуелним радом заговара редистрибуирање доступних средстава за рад уметника, насупрот изградње властитих пројеката, што доминира сценом.

Постоји огромна несразмерност између очекивања кустоса и институција, наспрам онога што уметници имају да понуде у задатим условима, сматра Асентић.

То постаје све већи проблем, поготово за млађу генерацију која се губи.

Други одустају, умарају се, а трећи постају ајкуле који то могу да раде. Систем такве и производи, а они само круже, закључује Асентић.

Игор Бурић