Saša Asentić, umetnik–društveni aktivista: Mlađe generacije se gube

Saša Asentić je renomirani umetnik koji trenutno živi u Berlinu, ali i dalje razvija program grupe “Per.Art” u Novom Sadu, radeći na inkluziji osoba s invaliditetom u umetničke i društvene tokove.

Predstava “Mala žurka propuštenog plesa” u produkciji “Per.Arta” uskoro gostuje na Bitefu, a što je još važnije, na festivalu “Grencenlos” u Nemačkoj, najstarijem i najvažnijem inkluzivnom festivalu Evrope.

Što se tiče gostovanja u Nemačkoj (Majncu), Asentić ističe važnost učestvovanja na festivalu koji ima veliko uvažavanje u svetu ne samo osoba s invaliditetom, nego u svet umetnosti u koju su uključene osobe s invaliditetom, kao principijelnim stavom inkluzije i jednakosti u savremenom društvu.

U prvom delu predstave, govornom i delimično improvizujućem, prevod će biti integrisan uz pomoć Ljilje Berković, kako bi se i tu obratila pažnja na potrebe drugih.

Gostovanje na Bitefu Asentić takođe vidi kao značajno, iako ne veruje više u moć centralizovanih, ili institucija koje zavise od podrške velikih i moćnih sistema organizovanja, kakvi dominiraju u Evropi, šireći svoj politički i kulturni uticaj spram polja ekonomskih interesa.

Na Bitefu se ne problematizuje ono što nam se nudi i ne otvaraju se pitanja, ne kaže se “to je to”. Sve te predstave su krajnje problematične, jer nalazimo kreativna rešenja da bi bili kritični.

U Nemačkoj, da bi dobio novac, moraš da imaš pozorišnu kuću koja stoji iza tebe. I kad ti odobre sredstva, to su sve isti projekti. U tom nesrazmeru stvarnih uslova i sredstava za rad, meni je najvažnije da se bavimo formama koje su rezultat toga, formama koje reflektuju naše realne materijalne uslove rada i onoga što nam je na raspolaganju, formama koje su rezultat specifičnih oblika organizacije, a ne popunjavanja praznina - objašnjava Asentić svoj umetnički kredo, potvrđen tokom letnjeg radnog boravka u Hombrojhu, koji je vodio sa nizom umetnika mahom “nerelevantnih scena”.

Iako je poziv bio takav da možeš da radiš šta hoćeš, uvek imaš očekivanja od momenta javnosti, ali sam zadržao početni stav i razumevanje da osmislim program tako da nema nikakav produkt. Mi se, čak i u najprogresivnijim centrima, moramo da pravdamo šta hoćemo da uradimo. Mesecima da pišemo i borimo se za to da se sretnemo.

To je prisutno od konkursa do kustoskih politika. Ovde sam insistirao na tom okupljanju bez ikakvog opravdanja. A kad vidiš da 15 umetnika dve nedelje radi, zaista vidiš kakvi su to uslovi, kakve ideje, kakav odnos nastaje i kakva vrsta umetnosti može da proizađe iz toga.

Svima je to bilo jedinstveno iskustvo. Sve sam snimao i sad razmišljam o publikaciji, zajedno razmatramo razrađivanje tema i dalji rad na tome.

Asentićevo skorije iskustvo iz Nemačke povezuje njegovo mišljenje sa savremenim umetničkim stvaralaštvom, koje se sve više okreće samoorganizovanju i slobodnom protoku ideja, socijalnim eksperimentima, umesto da proizvodi umetnička dela za konzumaciju i time potvrđuje globalizovani, centralizovani i institucionalizovani sistem delovanja.

“Štiftung insel Hombrojh” me je pozvao da budem kustos-umetnik ovogodišnjeg programa, koji rade svake dve godine. Pozvali su me zato što sam 2013. učestvovao u tom programu kao umetnik, pa im je bilo zanimljivo promišljanje institucija kulture i njihove sadašnje uloge, kakva je veza sa onim što je van institucija. Meni je bilo zanimljivo da napravim susret, da pozovem kolege iz drugih sredina, priča Asentić o iskustvu, u kom su učestvovale i na početku ovog teksta pomenute Frosina Dimovska i Dunja Crnjanski.

Kako je dalje rekao, međunarodna scena se zove takvom, a uopšte ne uključuje razne lokalne scene iz raznih geopolitičkih regiona, odnosno država i naroda.

Sve se svodi na Berlin, Beč, Brisel, u drugom krugu Frankfurt, Amsterdam, Pariz... “Međunarodno” se svodi na to koliko su ti centri dali specijalno mesto drugim predstavnicima drugih kultura. Svojim programom sam hteo na malom planu da se bavimo time da mi više nemamo priliku da se sretnemo s kolegama iz drugih sredina.

Festivali gde smo se ranije okupljali postali su potpuno komercijalna mesta na koja dođeš danas i sutra ujutru moraš da odeš. Tako je zadnjih sedam osam godna. Ili prihvatiš, ili te ne zovu. Tako ništa ne možeš da vidiš, šta kolege rade, a nema ni razgovora, dogovora... Pogotovo ako govorimo o kolegama iz Srbije, Irana, Kine, Afrike, Južne Amerike, čak i iz Njujorka.

Asentić svojim aktuelnim radom zagovara redistribuiranje dostupnih sredstava za rad umetnika, nasuprot izgradnje vlastitih projekata, što dominira scenom.

Postoji ogromna nesrazmernost između očekivanja kustosa i institucija, naspram onoga što umetnici imaju da ponude u zadatim uslovima, smatra Asentić.

To postaje sve veći problem, pogotovo za mlađu generaciju koja se gubi.

Drugi odustaju, umaraju se, a treći postaju ajkule koji to mogu da rade. Sistem takve i proizvodi, a oni samo kruže, zaključuje Asentić.

Igor Burić