Зелене оазе за здраву природу и друштво у градовима

Ове групе представљене су видео-серијалом “Баштарење” Михајла Вујасина, као и трибином на којој су учествовали појединци из баштенских заједница из Шапца, Београда, Загреба и Новог Сада.

Пустио сам људе да причају о свом искуству, било је битно за намерно “дистанцираног” редитеља Михајла Вујасина, аутора видео-серијала, по сведочењу учесника и присутних, пуног ретко виђених емоција у данашњем друштву.

Било ми је важно и то да прикажем заједнице које у урбаним зонама гаје храну, развијајући социјалне и еколошке аспекте живота, каже Вујасин.

Серијал је приказан у сегментима, након којих су следили представљање учесника и кратки разговори с публиком.

На крају је све уједињено у прелепу вегетеријанску вечеру, пре и после тога и у дискусију отворену највише ка (не)могућностима даље сарадње и повезивања не само са такозваним приватним или јавним сектором, произвођачима или потрошачима, него са природом и једних са другима.

“Башталиште” из Београда представљено је као (само)организација људи који у помало апсурдним правним условима покушавају да култивишу неискоришћене и запарложене делове предграђа, активирајући суграђане на активно учешће у корисним и лековитим вештинама узгајања властитог поврћа, на локалу познатог као “непрскано”.

Учесници из Шапца, након преговора са надлежним управама, одустали су од назива “органско”, јер је тај термин у данашњој привреди исувише стриктно регулисан.

Зато су Шапчани успели да привуку комшије да купују и раде на локацији Шабачке градске баште, у непосредној близини хиподрома, од којег црпе део неопходних састојак, као што је то стајско ђубриво.

И Београђани и Шапчани се сусрећу са неразумевањем управа, повременим крађама, најчешће алата, одустајањем људи након што увиде да “морају да раде” - неки за новце, а неки за или са другима, што ће рећи да људи код нас најчешће немају довољно разумевања, воље, жеље, истрајности, да прича постане део опште културе која се, ипак, евидентно шири.

Новосадска Баштенска иницијатива приказана је кроз рад у приватном вртићу и школи, које негују не само едукацију о здравој храни, него и практичну, “теренску” наставу за децу са људима од интегритета у узгоју поврћа.

У Загребу, прича је развијенија. Има више организација које брину о својим вртовима, константно укључујући и друге (“Парктиципација”).

Незадовољство потиче више из односа владајуће политике друштва, у оквиру које се још увек осећа оно “ми” и “они”, “наше” и “ваше”.

Зато у овом тексту нема појединачних имена људи из баштенских заједница.

Пермакултура је можда и кључна реч за ову врсту активности, јер она уједињује потребу да се развије свест о комплексности и мноштву реалности унутар доминантне, монокултурне капиталистичке идеологије која је завладала у свим сферама, од пољопривреде, до политике, угрожавајући биодиверзитет, сада већ и научно евидентно неопходан за опстанак планете Земље.

Назив догађаја - “Зелени изазови локалног самоорганизовања” - упућује и на могуће алтернативе у стварању економије која је мање посвећена свим видовима експлоатације и профита, а више одрживијим и здравијим навикама које би смањиле зависност од лекара, политичких представника, новца и његовог “чувара” - банака, великих власника производње, ланаца дистрибуције и тржишта, свих оних карика система који ради против природе.

Исте оне природе чији је човек, бар он тако воли да мисли док му природа не докаже супротно, кључни члан.

И. Бурић