Шта је Фудбалски клуб Војводина довело на ивицу банкрота?

Одавно клубу не цветају руже, али да се због дуговања плене ствари из теретане, вешераја или да се клупски аутобус неђе као залог за враћање дуга, то до сада није виђено. Али, такав сценарио се могао наслутити. Због чега?

У првом реду, због мешетарења и лоповлука појединаца који су били у клубу или му на овај или онај начин били блиски. Проценти од продаје играча (јединог правог извора новца клуба), те разни мутни послови, о чијој би раскоши могао да се напише роман у наставцима, имали су за циљ да се што више новца извуче из клуба и слије у приватне џепове. Као и у политици када су јавна предузећа и(ли) државне банке у питању, тако је  у овом случају плен била Војводина. У фудбалу се окреће велики новац, а то је мамац за похлепне, бахате и безобзирне. У сутуацији какве деценијама влада у Србији, са економнским мукама, када клубови нису приватизовани па се не зна шта је чије и једва се, кроз измаглицу промаља ко за шта одговара, изузетно је тешко водити неки спортски колектив. А сведоци смо да су се за Војводину неки и отимали. Сигурно не без разлога или из љубави. Часни људи, који су хтели да помогну, бивали су прегласани, отерани из клуба или су га, видевши о чему се ту ради, сами напуштали.

Оно по чему је ФК Војводина, нажалост, карактеристична је и невероватна брзина смењивања управа и тренера. Такве промене вероватно су незабележене у највећем делу фудбалског света. Тако је, рецимо, после смрти Ратка Буторовића (8. јуна 2013.), па до данас, промењено шест управа, а на видику је и седма!

Наиме, чувеног Бату наследио је син Балша, њега Миленко Јокић, а након мучних сцена и Скупштине која се испоставила као нелегитимна (2014. године) и одлуке суда, председник је постао унук једног од оснивача ФК Војводина Косте Хаџија, Коста Хаџи најмлађи. Међутим, он се  у клубу задржао само месец дана ( повукао се без да се осврнуо) и дошла је управа на челу са Зораном Шћепановићем. Њега су наследили Војислав Гајић и Драгољуб Збиљић, чија је фирма постала (после више деценија) генерални спонзор Војводине. Но, и та управа се зимус повукла, а председник је постао Душан Мијић, уз асистенцију главног финансијера Драгослава Вуковића, председника Надзорног одбора. Заједничко им је да су сви тврдили да су затекли клуб у лошем стању, да су га спасили пропасти и подигли на виши ниво, смањили дуг, уз згражавање над пословним потезима prеthodnika. 

Тренери су тек посебна прича! Од почетка године четворица су седела на клупи Војводине. Господњу 2017. почео је Драган Ивановић, са којим је нешто раније склопљен трогодишњи уговор, а остао је само седам утакмица (!?). Наследио га је Александар Веселиновић оставши невероватних 18 дана, а њега Радосалав Батак, који је са клупе отишао после победе од 2:1 над Ружомбероком у првом квалификационом колу за Лигу Европе. После њега дошао је актуелни тренер Ненад Ванић. И новија клупска историја пуна је таквих примера. У последњих 27 година на прсте се могу избројати тренери који су започели сезону и остали на клупи до њеног краја, а то су Ђоко Хаџиевски, Драган Окука, Тоша Манојловић (деведесетих година) и последњи Зоран Милинковић (сезона 2010/ 2011). И у сезони када је освојен први Куп у клупској историји (2015.) на клупи су се променила четворица тренера!

Када се све ово узме у обзир, јасно је да ту ни у траговима нема јасне визије како ФК Војводина треба да изгледа, чему да стреми, са којим новцем може да располаже. Све је препуштено стихији, од данас до сутра.

Трећа ствар су вишедеценијске нереалне амбиције. Свака сезона почиње великим обећањима, надама у наступе у Европи, понекад и најавама да ће се напасти титула... Без икаквих реалних покрића. У клуб је долазила гомила играча који нису прошли у Звезди или Партизану – логично, јер није било пара за боље. Највећи таленти из омладинске школе су углавном рано продати – логично, јер се морало да би клуб опстао. Звезда и Партизан често имају државне спонзоре, Војводина деценијама ни једног – нелогично, али тако је. Када се живи само од продаје играча, без икаквих других прихода, без спонзора и финансијера, како може да се дође до титуле и Европе? Но, залогаји су увек били превелики, тренери смењивани после две – три утакмице без победе, што је додатно оптерећивало екипу. Често су играчи довођени, иако је било јасно да нема новца за њихове плате. А то се углавном завршавало на суду, спорови су изгубљени, рачуни стижу на наплату и то је један од већих разлога пропасти која се, нажалост, промаља.

Д. Кнежић

Вртешка за анале

Последњих година, како смо навели, у једној сезони или календарској години промене се и по три, четири тренера, што не доликује озбољном клубу. То се у прошлости дешавало само у сезони када је Војводина испадала из лиге (сезона 1985/86.), када су, у очајним покушајима да се не оде међу друголигаше, на клупи седели Вукашин Вишњевац, Тома Калоперовић, Влада Савић и Жељко Јурчић.