Šta je Fudbalski klub Vojvodina dovelo na ivicu bankrota?

Odavno klubu ne cvetaju ruže, ali da se zbog dugovanja plene stvari iz teretane, vešeraja ili da se klupski autobus neđe kao zalog za vraćanje duga, to do sada nije viđeno. Ali, takav scenario se mogao naslutiti. Zbog čega?

U prvom redu, zbog mešetarenja i lopovluka pojedinaca koji su bili u klubu ili mu na ovaj ili onaj način bili bliski. Procenti od prodaje igrača (jedinog pravog izvora novca kluba), te razni mutni poslovi, o čijoj bi raskoši mogao da se napiše roman u nastavcima, imali su za cilj da se što više novca izvuče iz kluba i slije u privatne džepove. Kao i u politici kada su javna preduzeća i(li) državne banke u pitanju, tako je  u ovom slučaju plen bila Vojvodina. U fudbalu se okreće veliki novac, a to je mamac za pohlepne, bahate i bezobzirne. U sutuaciji kakve decenijama vlada u Srbiji, sa ekonomnskim mukama, kada klubovi nisu privatizovani pa se ne zna šta je čije i jedva se, kroz izmaglicu promalja ko za šta odgovara, izuzetno je teško voditi neki sportski kolektiv. A svedoci smo da su se za Vojvodinu neki i otimali. Sigurno ne bez razloga ili iz ljubavi. Časni ljudi, koji su hteli da pomognu, bivali su preglasani, oterani iz kluba ili su ga, videvši o čemu se tu radi, sami napuštali.

Ono po čemu je FK Vojvodina, nažalost, karakteristična je i neverovatna brzina smenjivanja uprava i trenera. Takve promene verovatno su nezabeležene u najvećem delu fudbalskog sveta. Tako je, recimo, posle smrti Ratka Butorovića (8. juna 2013.), pa do danas, promenjeno šest uprava, a na vidiku je i sedma!

Naime, čuvenog Batu nasledio je sin Balša, njega Milenko Jokić, a nakon mučnih scena i Skupštine koja se ispostavila kao nelegitimna (2014. godine) i odluke suda, predsednik je postao unuk jednog od osnivača FK Vojvodina Koste Hadžija, Kosta Hadži najmlađi. Međutim, on se  u klubu zadržao samo mesec dana ( povukao se bez da se osvrnuo) i došla je uprava na čelu sa Zoranom Šćepanovićem. Njega su nasledili Vojislav Gajić i Dragoljub Zbiljić, čija je firma postala (posle više decenija) generalni sponzor Vojvodine. No, i ta uprava se zimus povukla, a predsednik je postao Dušan Mijić, uz asistenciju glavnog finansijera Dragoslava Vukovića, predsednika Nadzornog odbora. Zajedničko im je da su svi tvrdili da su zatekli klub u lošem stanju, da su ga spasili propasti i podigli na viši nivo, smanjili dug, uz zgražavanje nad poslovnim potezima prethodnika. 

Treneri su tek posebna priča! Od početka godine četvorica su sedela na klupi Vojvodine. Gospodnju 2017. počeo je Dragan Ivanović, sa kojim je nešto ranije sklopljen trogodišnji ugovor, a ostao je samo sedam utakmica (!?). Nasledio ga je Aleksandar Veselinović ostavši neverovatnih 18 dana, a njega Radosalav Batak, koji je sa klupe otišao posle pobede od 2:1 nad Ružomberokom u prvom kvalifikacionom kolu za Ligu Evrope. Posle njega došao je aktuelni trener Nenad Vanić. I novija klupska istorija puna je takvih primera. U poslednjih 27 godina na prste se mogu izbrojati treneri koji su započeli sezonu i ostali na klupi do njenog kraja, a to su Đoko Hadžievski, Dragan Okuka, Toša Manojlović (devedesetih godina) i poslednji Zoran Milinković (sezona 2010/ 2011). I u sezoni kada je osvojen prvi Kup u klupskoj istoriji (2015.) na klupi su se promenila četvorica trenera!

Kada se sve ovo uzme u obzir, jasno je da tu ni u tragovima nema jasne vizije kako FK Vojvodina treba da izgleda, čemu da stremi, sa kojim novcem može da raspolaže. Sve je prepušteno stihiji, od danas do sutra.

Treća stvar su višedecenijske nerealne ambicije. Svaka sezona počinje velikim obećanjima, nadama u nastupe u Evropi, ponekad i najavama da će se napasti titula... Bez ikakvih realnih pokrića. U klub je dolazila gomila igrača koji nisu prošli u Zvezdi ili Partizanu – logično, jer nije bilo para za bolje. Najveći talenti iz omladinske škole su uglavnom rano prodati – logično, jer se moralo da bi klub opstao. Zvezda i Partizan često imaju državne sponzore, Vojvodina decenijama ni jednog – nelogično, ali tako je. Kada se živi samo od prodaje igrača, bez ikakvih drugih prihoda, bez sponzora i finansijera, kako može da se dođe do titule i Evrope? No, zalogaji su uvek bili preveliki, treneri smenjivani posle dve – tri utakmice bez pobede, što je dodatno opterećivalo ekipu. Često su igrači dovođeni, iako je bilo jasno da nema novca za njihove plate. A to se uglavnom završavalo na sudu, sporovi su izgubljeni, računi stižu na naplatu i to je jedan od većih razloga propasti koja se, nažalost, promalja.

D. Knežić

Vrteška za anale

Poslednjih godina, kako smo naveli, u jednoj sezoni ili kalendarskoj godini promene se i po tri, četiri trenera, što ne dolikuje ozboljnom klubu. To se u prošlosti dešavalo samo u sezoni kada je Vojvodina ispadala iz lige (sezona 1985/86.), kada su, u očajnim pokušajima da se ne ode među drugoligaše, na klupi sedeli Vukašin Višnjevac, Toma Kaloperović, Vlada Savić i Željko Jurčić.