Породица бистрих потока у фестивалској акцији „Бесплатна уметност”
Положај многих друштвених група у савременој политичко-економској идеологији постаје све гори.
Зато се слободарска комуна Породица бистрих потока на планини Рудник одлучила да слоган 16. издања фестивала “Шумес” буде “Бесплатна уметност”. Фестивал је на извол’те од 25. до 27. августа, а рудничка комуна недалеко од Београда.
“Бесплатно” значи много ствари, али једну не - такво нешто не можете често видети у савременом друштву. Све је роба, све је капитал, све има своју цену, па и онај чувени “бесплатни ручак”. Такву идеологију која постаје опасно стање (не)свести, Породица бистрих потока жели да промени окупљањем уметника и људи жељних осећаја слободе, природне повезаности са токовима као што је ток бистре планинске реке или потока.
- “Бесплатна уметност” се бори за идеје, апстрактне форме, за експеримент и ризичне приступе стваралаштву – речи су Божидара Мандића, оца најстарије комуне у Србији, познатог концептуалног уметника родом из Новог Сада, данас недоступног услед “фри (но) мобиле” зоне на Руднику. – То значи брзо деловање и стварање уметности на лицу места. Можда је највећа вредност у Породици бистрих потока то што овде поред учешћа познатих авангардних трупа и сами гледаоци почињу да стварају, јер уметност јесте све, али не и свашта. Према томе, сваки човек и јесте нека врста аутора, стваралац који има права на естетику и предлоге. Позориште и сваколика уметност нам даје шансу да свет буде другачији, а ја волим да кажем и бољи и племенитији.
Фестивал Пордице бистрих потока на Руднику, сликовито назван “Шумес”, посети у просеку 150 заљубљеника у природу, њој припадајуће људе и уметност, у оквиру које се ствара од дрвета, камена, воде, зноја, чак и мокраће. Своје учешће ове године су најавили Љубивоје Ршумовић, Љубивоје Тадић, Дах театар, МимАрт, Сандра Стерле, Борис Ковач и још много завних и незваних гостију. Сви су добродошли (уз вреће за спавање, мало хране и добре воље)!
- Поред представа, гледаћемо филмове Драгомира Зупанца, разговараћемо о интелектуалној кризи 21. века и покушати, ето, макар на микропростору, да ревитализујемо статус уметника интелектуалца који се данас изгубио под утицајима савременог капиталистичког света. Правимо хепенинг какав је владао 1968, дух оптимизма, који је сада можда потребнији од хлеба, јер је човечанство постало сиромашно управо по предлозима и парадигмама капитализма. Зато је веома важно да данас говоре људи који имају наде.
И. Бурић