Језикоманија: Пра­вил­но је иза

По­гре­шно! Тре­ба­ло би: „На­ве­де­ни по­да­ци, ре­као је у ди­ску­си­ји ис­ку­сни про­фе­сор, НАЈ­БО­ЉИ СУ до­каз...” Скра­ће­ни об­лик гла­го­ла СУ је ен­кли­ти­ка, а оне не сме­ју до­ћи на по­че­так ак­це­нат­ске це­ли­не!

Ен­кли­ти­ке су не­на­гла­ше­ни (не­ак­цен­то­ва­ни) об­ли­ци по­моћ­них гла­го­ла (је­сам, би­ти, хте­ти) и лич­них за­ме­ни­ца (ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они, оне, она): ЈОЈ (од лич­не за­ме­ни­це ОНА), САМ/ЈЕ (од по­моћ­ног гла­го­ла ЈЕ­САМ), ЋЕ (од по­моћ­ног гла­го­ла ХТЕ­ТИ)...

Ен­кли­ти­ке тре­ба да сто­је на дру­гом ме­сту у је­зич­кој це­ли­ни или на дру­гом ме­сту у ре­че­ни­ци. По­што не мо­гу би­ти ак­цен­то­ва­не, ен­кли­ти­ке се на­сла­ња­ју на прет­ход­ну реч, чи­не­ћи с њом ак­це­нат­ску це­ли­ну. Из тог раз­ло­га, ен­кли­ти­ка НЕ СМЕ ста­ја­ти иза за­ре­за, као што је ни­ко не ста­вља на по­че­так ре­че­ни­це.

Не ка­же­мо: САМ СЕ умо­ри­ла од пи­са­ња, не­го: Умо­ри­ла САМ СЕ од пи­са­ња. Пот­пу­но је иста гре­шка: Је­ле­на и Та­ма­ра, мо­је до­бре дру­га­ри­це, СУ ДО­ШЛЕ...

Тре­ба ре­ћи: Је­ле­на и Та­ма­ра, мо­је до­бре дру­га­ри­це, ДО­ШЛЕ СУ...или ЈЕ­СУ ДО­ШЛЕ, ако (у овом кон­крет­ном слу­ча­ју) хо­ће­мо да на­гла­си­мо да ЈЕ­СУ, а не НИ­СУ до­шле.

Да све бу­де за­ни­мљи­ви­је ту су и про­кли­ти­ке. Про­кли­ти­ке су ре­чи ко­је чи­не ак­це­нат­ску це­ли­ну са реч­ју иза: У ДВО­РИ­ШТУ, где је ве­зник У – про­кли­ти­ка! О то­ме ће­мо у не­ком на­ред­ном тек­сту...

На­та­ша Мир­ко­вић