Цуцић: У наредне три године све избеглице имаће дом

У разговору за Танјуг, поводом 22. годишњице хрватске операције "Олуја", у којој је убијено око 2.000, а прогнано око 180.000 људи, Цуцић каже да повратиници у Хрватској највише проблема имају због неисплаћених пензија, али и због нерешеног статуса имовине, докумената.

Износи податак да је само прошле године више од 60.000 личних карата Срба у Хрватској поништено, а разлог за то је, према његовим речима, учешће на локалних изборима.

"Тим људима нико неће да оспори учешће на парламентарним изборима, јер је тај број са становишта целе Хрватске на нивоу статистичке грешке, али 60.000 људи који би гласали у српским срединама знатно би поправило квалитет живота оних који су тамо", објашњава комесар за избеглице.

Један број избеглих је пеминуо, а један део је узео документа Хрватске из низа разлога, али је сам опстанак у Хрватској тежак, додаје Цуцић.

"Велика је неправда коју је Хрватска урадила према својим држављанима, којима је једини грех био што се не зову Иван него Јован", примећује.

Након рата, како каже, узурпирана је имовина прогнаних, имају проблема са станарским правом , док се питање пензија потпуно игнорише.

"Не могу то са схватим. Као и сви, знам зашто то Хрвати раде, али не могу да схватим да је међународна заједница толико глува и обневидела... Да ми некоме оспоравамо пензије, имали бисмо поприличан број оних који би нас питали зашто то радимо", рекао је Цуцић.

Проблеми су, додаје, и боравиште и пребавилаште, што је за њега, priynajе, зачуђујуће.

"Ви мени укидате личну карту, јер, забога нисам тамо, али ми истовремено уредно шаљете порез на ту кућу. Па чекајте... 1992. године је један од тадашњих народних посланика у Хрватској рекао у Сабору: ''Дајте им све, Срби су ионако пролазна категорија''.

Нешто што је тада јасно речено у Сабору, нажалост, изгледа да је политика с којом се ми сваки дан срећемо, наводи Цуцић.

Прецизира да је са подручја бивше Југославије у ратовима од 1991-1995. године избегло око 650.000 људи, од којих 330.000 из Хрватске.

"Олуја" је, објашњава, практично била завршница "чувене мирне реинтеграције Славоније, Барање и Западног Срема" и једног великог броја војно-полицијских акција и додаје да је још 1990. и 1991. године, што се заборавља, извршен урбицид - много Срба је изашло из градова.

"Сада када говоримо, за нас је избеглиштво из Хрватске трактор, а трактор је 1995. година. Огроман број људи 1990. и 1991. године излази из Загреба, Ријеке, Карловца, Дубровника, Шибеника... на један врло тежак начин. Сетите се убиства породице Зец у Загребу, које је било окидач за исељавање оних којима никад пре тога није пало на памет да иду из Загреба", наводи Цуцић.

У статусу избеглица данас је око 28.000 људи у Србији, а од више од 65.000 људи који су били смештени у неком од 700 колективних центара, данас је остало свега њих тридесетак.

Комесаријат је свих ових година радио на помоћи избеглима, како би отпочели нови живот кроз доделу грађевинског материјала, сеоских и монтажних кућа, малим грантовима за започињане неког посла и изградњом станова.

Од 2008. године, назначио је Цуцић, сваког дана одобри се практично пет до седам трајних решења.

"У сарадњи са више од 137 општина у Србији, ми смо највећа социјлана изградња у земљи. Од кад је Регионални стамбени програм усвојен, број станова расте и ми ћемо у наредне три године завршити тај процес, и збринути више од 11.000 породица, односно више од 40.000 људи. То је један нови Чачак, које ћемо уселити у те станове", рекао је Цуцић.

Будући да се Србија 4. и 5. августа сећа страдалих и прогнаних, док исте дане Хрватска слави као дане домовинске захвалности, на питање како то превазићи, Цуцић каже да за почетак треба завршити рат.

"Рат се завршава тако што се бар тела која су на Шалати, а има их око 350, идентификују и предају. Рат није готов док се свачије кости не смире, ничије кости не треба да леже у кесама већ годинама. За почетак вратити то, вратити права и ићи у сусрет нормалним темама, престати са ратовима воћем и поврћем, камионским ратовима", набраја.

Хрватској ће овај дан значити једно, нама нешто друго, али живели смо, каже, једни са другима и живећемо једни поред других.

"Нити ћемо ми одавде отићи, нити они. Што пре треба то да се превазиђе, због нових генерација. Њима ће овај дан значити једно, нама нешто друго, то је тако, историју не можемо да променимо, али на будућност можда можемо мало да утичемо", закључио је Цуцић.