Лубенице на Дунаву, сладолед крај фонтане
БАЧКА ПАЛАНКА: По већ устаљеним навикама, у јулу се народ овдашњи сели на обалу Дунава и заливног језера Тиквара. Базена нема мада је његова градња почела пре скоро шест година.
Овде то не смета пуно, јер су људи научили, као и њихови преци, да се расхлађују у великој реци. Тек када звезда упече народ схвати колико је добро живети у градићу који се буквално налази на обали Дунава.
Старији, докони, али и млађарија на распусту скоро по цео дан проводе на плажама. Део њих кампује у приобаљу, разапну шаторе, расхладе лубенице, ручак и вечеру кувају у котлићима, распале ватру за роштиљ, а у набавку одлазе бициклима или пешице, јер су кампови у непосредној близини првих продавница. Има и оних који су својевремено изградили сојенице на некој од бројних ада, па тамо живе скоро половину године, а понеки одатле одлазе на посао и враћају се на обалу, уместо у куће и станове у вароши.
Веле, немају трошкове превоза на одмор, нема малтретирања на границама, а овде је ионако све јефтиније, односно, овако се троши и мање него иначе. Може се доћи и до бесплатног ручка или вечере, ако умете да пецате.
Убедљиво највећи број Паланчана и ове године лето ће провести у свом месту, а они, боље стојећи по традицији већ су отишли на егзотичне дестинације, па се и вратили и спремају се опет да ставе пут под ноге. По препланулости Паланчана, не може се утврдити да ли су поцрнели од морског или дунавског сунца.
Највећа врева у центру вароши је у раним јутарњим сатима и с вечери, када захлади. С јутра се иде у набавку, пазари на пијаци која је у самом центру, плаћају рачуни, решавају послови у згради општине, суда, поште, филијале ПИО... Од подне, па до неких 18 сати варош као да опусти. Није лако ни продавцима на пијаци, у киосцима, на улици. Сви траже хладовину међу дрворедима платана. Средовечни радник их уверава да су у далеко бољој позицији, јер у фабричкој хали, поред машине, каже температура достиже „80 степени”.
Нема ових дана много активних градилишта, али тамо где се ради, није лако на ову врућину. Пате се и поштари који на бициклу, по ужареном асфалту прелазе свакодневно километре и километре разносећи пошиљке. Од њих смо и чули да имају велик проблем, јер нема их довољно када неко од колега оде на годишњи одмор, или боловање. Закон не дозвољава да се приме нови поштари, али ни шалтерски радници. Веле да је и промет у пошти опао, јер људи неће дуго да чекају већ своје обавезе плаћају у све бројнијих агенцијама, које за скоро исту провизију као у пошти тај посао сведу на пар минута чекања.
Сладолед и лубенице су најтраженија роба. Кугла леденог освежења овде кошта од 50 до 80 динара, а килограм лубеница од 20-25 динара и има их на камаре, а све су слатке као мед, само их треба расхладити. Кајсијама се ближи крај, а цена им је од 80 до 100 динара за килограм, исто као и килограм парадајза за кога потрошачи мисле да је, ипак, безобразно скуп.
Пензионери се овде могу видети с јутра и с вечери, а остатак дана су забарикадирани у својим становима и кућама. Недавно је пуштена у рад фонтаница у самом центру града, поред зграде поште и суда, постављене су клупе, засађено цвеће и зеленило и све је лепше другачије него раније. Баке и деке, тате и маме доводе децу да гледају како се водоскок диже и пада, а ноћу се пале боје. Фонтаница је мала, али лепа и једино не може да свира и пева као она велика на Славији у Београду. Вода, сладолед и хладовина на клупи испод липа идеални су за старије и децу.
М.Суџум