Дневник у Ватину: Село у којем је сат стао још деведесетих
ВАТИН: Како је нама Војвођанима све равно од Фрушке горе па до Вршачког брега, а тај јужни део Баната нам делује као да је на крају света, једне недеље решисмо да мало истражимо и тај део наше покрајине.
Иако су нас од Новог Сада пратили врућина и спарни дан, како смо се ближили Вршцу и његовим уздигнутим стражарима, небо је почело да се црни, ветар заноси кола, а лед нас је натерао да станемо на нечију вратницу у том граду и не мрдамо док се богови путописних репортажа не смилују и дозволе нам да обавимо задатак због којег смо смо тамо отишли, да не кажемо - залутали.
Трагајући за селима у том крају, обишли смо поприличан круг по вршачкој општини, али без успеха… И већ на издисају, покисли и уморни, размишљали смо да ли нам је боље да се вратимо кући и неки други пут покушамо да се вратимо, или да ипак дамо још једну шансу јужном Банату који нас је намучио. Онда нам је синуло, како сунце тако и идеја, да можда пробамо да закуцамо на врата пограничног месташца званог Ватин.
Прва особа коју смо срели, а која нам се поприлично обрадовала, ипак није била расположена за причу, што је нама деловало као још један изненадни пљусак. Лутајући и даље по празним улицама Ватина, дивили смо се скоцканом и сређеном сеоцету. Продавница, са рафовима тужнијим него деведесетих, навела нас је на мисао - како ли људи овде заиста живе?!
И, да ли је оној паштети, коју смо видели кроз замагљен и излепљен излог, можда прошао рок трајања? Бетонске столице и сто испред радње зврје празне, све док под тај хлад није сео декица који такође није желео да прича са нама. Боли га нога па није расположен, уверавао нас је, а ми смо били убеђени да од Ватина нема баш ничега и никога за нас.
„Хоћемо ли да прођемо још овом улицом?“, предложио је колега, што се испоставило као најбоља идеја у последњих пола сата лутања по том месту.
Ни пола од онога како је било
Тако наиђосмо на Иштвана Бакаија који је у дворишту брао јагоде, а када је чуо да грми, решио да уђе у кућу, али је ипак завршио на улици...
„Не волим ја да причам“, одбија деда Иштван сарадњу, а ми га убеђујемо да баш волимо да слушамо и да га нећемо пустити да мрдне одатле док нам макар нешто не исприча.
Насмејао се, шта би друго, и почео да се присећа...
„Видите како овде изгледа, нема ни пола од онога како је било. Кад сам ја иш‘о у школу, било нас је 540 у селу, а сад око 180, тако сам чуо кад су били избори“, вели Иштван.
А нама је све тешко да замислимо како је Ватин био сеоска метропола пуна људи, а сад скоро без живе душе. Чак им и она сирота радњица ради до поднева, а раније је била отворена и послеподне. Сад се власнику не исплати да двапут „тера кола” из Вршца, каже наш саговорник.
У Ватину живе Срби, Мађари и Роми који купују куће у том месту и више се никад не појаве. Тако је и дошло до тога да више има празних него насељених кућа. Румунија им је на километар, али је дошло време да чешће Румуни долазе у Србију него сто наши иду „преко”.
„Код Вршца има кексара, па кад одемо тамо не можемо да дођемо на ред од Румуна“, говори Иштван више у шали него озбиљно.
Мештани се углавном баве пољопривредом или узгојем стоке, али све мање и све ређе. Некада су многи радили у предузећу „Панонија” у којем је Иштван био тракториста, а сад је већ 20 година у пензији.
Две цркве и путујући попови
„Ја сам задовољан овде на селу јер могу да живим од своје пензије, али млади немају шта да раде па бегаду одавде. Пре сам држао стоку, гуске, свиње, ћурке, све по реду, а сад мало кокошака за нас и ћерки да однесемо у Вршац...“, - каже седамдесетшестогодишњи Ватинчанин.
У селу постоји Пошта која ради од марта, Дом здравља у који већ десетак година свраћа лекар уторком и четвртком, док лекове кад имају, кад не. Али, зато, имају две цркве, православну и католичку, и попове који долазе из Вршца.
Када су Немци након Другог светског рата отишли са салаша, из Ватина, родитељи Иштвана Бакаија купили су кућу и ту се доселили када је наш домаћин имао свега три године. О настанку и називу села слабо шта зна, али је оно што нам је испричао, било довољно да нам заголица машту.
„Ватин је прво био тамо према Гају, па је ондак премештен тамо пре нег’ што се сада уђе у село, преко пруге, а ово је сад треће место и ту је сигурно бар 150 година“, прича Иштван.
Каже да на брегу није било воде и нису могли да буше бунаре, а од пруге су се одселили јер су тамо имали проблем са поплавама. А сада ретко која кућа нема бунар, али та вода више не може да се користи.
„Не знам како да вам кажем, да л’ је народ био културнији, ил’ шта је било, али ми смо, чак, имали и корзо тамо горе код православне цркве. Ишли смо да се шетамо, па је ту било гледања и сваке недеље игранка“, присећа се Иштван, а образи не престају да му развлаче усне у осмех пун носталгије, лепе младости и ко зна чега све још. Наслутили смо да је ту било и нешто више од гледања, што нам је саговорник нехотице и потврдио.
„Гледате се и нико ником не прилази. Добро, приђе се... Их, како се не сећам како сам пришао својој жени? Па, лепо...“, објашњава Иштван.
Када је Иштван отишао у војску, отац му је купио кућу како би, по повратку, могао да се ожени и имао где да живи. Тако је и било...
„Супруга је дошла из треће улице. Далеко, богами“, смеје се наш саговорник, а ми се завитлавамо како није ни могао да побегне са њом.
Иако се разведравало, Иштванова жена се забринула за свог мужа, па смо је видели како вири кроз прозор.
„Са’ ће да пита: Шта си стао, с ким си разговарао?“, а нама је тих петнаестак минута било довољно да схватимо да смо се ипак затекли у право време на правом месту. А Иштвану да освежи своја сећања и, наравно, поздрави супругу у наше име!
Леа Радловачки
Фото: С. Шушњевић