Награда за карикатуристу и стрип цртача Владана Николића

На тему комуникације своје радове – 1287 карикатура, послало је око 500 аутора из 75 земаља. Инспирацију за награђену карикатуру Владан је пронашао у најпопуларнијој светској друштвеној мрежи Фејсбук.

„Употребио сам „лајк“, један од симбола по којем је Фејсбук препознатљив. На карикатури сам боксерима уместо боксерских рукавица нацртао лајк руке. Карикатура је моје запажање о међусобној комуникацији корисника на Фејсбуку и осталим друштвеним мрежама. У питању је својеврсна виртуелна борба са „лајковима“ и за „лајкове“. У свету у коме је комуникација сведена на брзе и кратке поруке, лајкови се размењују попут удараца које боксери размењују у рингу“, објашњава Николић.

Ово није прва награда коју је Владан освојио, с обзиром на то да се бави и стрипом и карикатуром. Награђиван је у Београду, Загребу, Хаифи, Луцерну, Разграду, Бања Луци…

„Карикатуром сам почео да се бавим крајем деведесетих. Наиме, тада сам сазнао да постоји велики број међународних конкурса карикатуре. Мотив ми је био да видим могу ли урадити карикатуру која би у јакој конкуренцији из целог света била селектована за изложбу и која би се самим тим нашла у каталогу. Из другог покушаја сам успео, поштом ми је стигао луксузни каталог карикатуре из италијанског града Маростике са мојом карикатуром у њему“, прича Владан.

И стрипом је почео да се бави готово у исто време. Један од првих стрипова које је урадио по сценарију Александра Павковића добио је награду 2000. године на конкурсу за стрип Одисеја Србија 2001. Недуго потом, започео је да објављује кратке алтернативне стрипове у словеначкој стрип ревији „Стрипбургер”, а потом и у фанзинима, ревијама и стрип антологијама у САД, Чешкој, Холандији, Француској, Италији...

На питање каква је ситуација са карикатуром у Србији данас, Николић одговара да карикатуристи, са изузетком неколицине професионалаца који раде за велике новине, немају где да објављују своје радове.

„У случајевима када су неке новине или магазини и вољни да објављују карикатуре, хонорари су или сувише мали, или их уопште нема, тако да ауторима остаје само сатисфакција да им је рад објављен. У стрипу је ситуација слична. Занимљив је податак да око 40 домаћих аутора раде за стране издаваче у Француској, САД, Белгији, Италији. Ја већ 11 година објављујем стрип по сопственом сценарију „Мачак Игор” у словеначком магазину за децу „Цицибан”“,  наводи Владан Николић.

Текст и фото: Ж. Балабан