Војводина међу мочварама
Ако је обичном свету војвођанском промакла архивска грађа о тлу с којег ‘леба једу, остало је код Црњанског записано на какву „благодат“ су дошли Срби Чарнојевићем предвођени.
Баруштине су биле очигледнији реликт Панонског мора него данас, али је заборављен онај заслужан што Војвођане више не мучи маларија и каљуга до паса. А с краја 18. века атар Сомбора, Врбаса Црвенке и Торже (сад Савиног Села) опасивале су непрегледне баре и мочваре, док се од комараца великих „кô роде“ није дало ока отворити. Није тај проблем сметао власти у Вијени, али кад је плански почело насељавање немачке сиротиње, Дворска канцеларија се замислила над здрављем народа. Само тако је могла „проћи“ идеја младих инжењера Јожефа и Габора Киша да се укроте воде по Бачкој.
Кишови су први почели „лобирати“ код империјалних власти да се терен премрежи каналима, што је тад представљало научну фантастику, па није ни чудо што су цео пројекат виспрене браће, а надасве Јошке, поспрдно прогласили за „једнек лудог лутерана“. У тим интригама су најупорнији били велепоседници Хабзбуршке монархије јер су и онако већи део живота с породицама и пратећом камарилом, проводили на „сувоти“ и у летњиковцима расутим по најудобнијим за живот деловима Европе. Ипак, монарх Фрања Други попустио је жалопојкама братског тандема, али и капетанима на граници ка Отоманима па је добијен царски патент и новци су се почели сливати у Акционарско друштво за изградњу канала. Почело се 1793. на релацији између Куле и Врбаса, а касније проширено каналом од Дунава код Бачког Моноштора.
Тад готово да није ни било неке озбиљне механизације, већ се копало искључиво ручно. Најпре су аргати, превасходно заробљени Наполеонови војници, заорали површински слој па се „лопатало“ док се не дође до муљевитог земље. Онда је на сцену ступао примитивни багер, покретан мишицама мужика, чији прототип и данас ваљда скупља прашину негде у управи система ДТД.
На цео подухват „укачили“ су се и досетљиви Сомборци па је градски капетан и судија Јосиф Марковић довео у своју „слободну краљевску варош“ званичну комисију да се увери у потребу каналисања вода Јужне Угарске. И Царска комора је то увидела па издвојила тад великих 14.000 златних форинти, али несрећни Јожика Киш није имао прилику да ужива у плодовима свог визионарског генија. Пре краја радова на систему, који је заметак данашњег ДТД-а, маја 1802. пао је у немилост Двора и за њега није било места ни на завршној свечаности. Умро је огорчен и усамљен, а по његовој последњој жељи, гроб тог добротвора војвођанског и „империјалног и камералног inyinjira“ је изнад уставе на Старом каналу код Врбаса.
Текст и фото: М. Миљеновић
