Vojvodina među močvarama

Baruštine su bile očigledniji relikt Panonskog mora nego danas, ali je zaboravljen onaj zaslužan što Vojvođane više ne muči malarija i kaljuga do pasa. A s kraja 18. veka atar Sombora, Vrbasa Crvenke i Torže (sad Savinog Sela) opasivale su nepregledne bare i močvare, dok se od komaraca velikih „kô rode“ nije dalo oka otvoriti. Nije taj problem smetao vlasti u Vijeni, ali kad je planski počelo naseljavanje nemačke sirotinje, Dvorska kancelarija se zamislila nad zdravljem naroda. Samo tako je mogla „proći“ ideja mladih inženjera Jožefa i Gabora Kiša da se ukrote vode po Bačkoj.

Kišovi su prvi počeli „lobirati“ kod imperijalnih vlasti da se teren premreži kanalima, što je tad predstavljalo naučnu fantastiku, pa nije ni čudo što su ceo projekat visprene braće, a nadasve Joške, posprdno proglasili za „jednek ludog luterana“. U tim intrigama su najuporniji bili veleposednici Habzburške monarhije jer su i onako veći deo života s porodicama i pratećom kamarilom, provodili na „suvoti“ i u letnjikovcima rasutim po najudobnijim za život delovima Evrope. Ipak, monarh Franja Drugi popustio je žalopojkama bratskog tandema, ali i kapetanima na granici ka Otomanima pa je dobijen carski patent i novci su se počeli slivati u Akcionarsko društvo za izgradnju kanala. Počelo se 1793. na relaciji između Kule i Vrbasa, a kasnije prošireno kanalom od Dunava kod Bačkog Monoštora.

Tad gotovo da nije ni bilo neke ozbiljne mehanizacije, već se kopalo isključivo ručno. Najpre su argati, prevashodno zarobljeni Napoleonovi vojnici, zaorali površinski sloj pa se „lopatalo“ dok se ne dođe do muljevitog zemlje. Onda je na scenu stupao primitivni bager, pokretan mišicama mužika, čiji prototip i danas valjda skuplja prašinu negde u upravi sistema DTD.

Na ceo poduhvat „ukačili“ su se i dosetljivi Somborci pa je gradski kapetan i sudija Josif Marković doveo u svoju „slobodnu kraljevsku varoš“ zvaničnu komisiju da se uveri u potrebu kanalisanja voda Južne Ugarske. I Carska komora je to uvidela pa izdvojila tad velikih 14.000 zlatnih forinti, ali nesrećni Jožika Kiš nije imao priliku da uživa u plodovima svog vizionarskog genija. Pre kraja radova na sistemu, koji je zametak današnjeg DTD-a, maja 1802. pao je u nemilost Dvora i za njega nije bilo mesta ni na završnoj svečanosti. Umro je ogorčen i usamljen, a po njegovoj poslednjoj želji, grob tog dobrotvora vojvođanskog i „imperijalnog i kameralnog inyinjira“ je iznad ustave na Starom kanalu kod Vrbasa.

Tekst i foto: M. Miljenović