Банкар Ненад Вујновић прозаичан посао претворио у уметност

Но, Ненад Вујновић Њеш је банкар по вокацији, а његова поставка „Даривање” у родним Oyacima (путовала је потом у Бачку Паланку и Нови Сад) настала је малтене у даху и била прва након готово 30 година добровољног „изгнанства” из уметности. 

Од детињства је све указивало на то да му је сликарство суђено. Његов таленат испливао је још у осмољетки и професор Зубовић убеђивао га је да упише средњу ликовну, чак био спреман да га потом спрема за академију, али узалуд. Њеш је био талентован и за природне науке и све остале предмете. Могао је да бира и изабрао гимназију. Размишљао је о томе да студира архитектуру, смисао за цртање и то што му математика „иде од руке” били су идеалан спој, али би се морао селити у Београд. Определио се за многи ближи Нови Сад и, на изненађење свих – економију.

„Из сасвим из практичних разлога“, објањава Њеш. „Знао сам да ћу завршити у року, а тад је диплома економисте била цени. Тако је и било, након студија запослио сам се као професор на Пословној школи, а недуго затим у НЛБ банци, где сам провео три деценије, од тога две као шеф.“

Професору Зубовићу, који је тврдио да деценијама није срео тако даровито дете, зарекао се да ће и даље сликати и одржао обећање.

„Сликање не би могао назвати својим хобијем. Свему приступам озбиљно и нисам склон импровизацијама. Надахнуће и талент нису довољни“, каже он.

Такав је Вујновић био и као директор филијале НЛБ банке у Oyacima: која је док је њоме руководио, била међу најуспешнијима у систему, али није се задовољавао тима да буде успешан у финансијским акробацијама.

„Све што сам у животу радио, настојао сам да има уметнички  призвук, па сам и у банци покушавао да спојим неспојиво и успевао. Имао сам неке оригиналне пословне идеје, сам дизајнирао свој кабинет а и фасада нашег седишта је кречена по мом елаборату. С позиције која ми је то омогућавала, помагао сам сликаре, књижевнике, музичаре, што ме је духовно хранило, али, професионалне обавезе су ме спречавале да урадим иједну иоле озбиљну слику. Недостајало је и инспирације и емоција. Тако је било док нисам споразумно напустио банку, а онда је мој креативни фолдер експлодирао: за нешто више од годину, настало је око 80 слика, од којих сам 40 уврстио у ову изложбу.“

И сам њен назив је својеврсна посвета професору и првом ментору Зубовићу, који му је често помињао Пиксаову сентенцу: „Смисао живота је таленат, а сврха његово даривање”. Најновије Њешове слике су показале да бактање стопама профита, контима прихода и расхода, каматама и ратама, ипак нису успеле да му „удаве” инспирацију.

Текст и фото: У. Меселџија