Колико трају и зашто се кваре мобилни телефони

Почетна срећа што при себи имате мини компјутер, секретарицу, приручни интернет одговор на сва питања, фотоапарат, камеру и 80 посто пријатеља, заменила је зебња због тога што телефони, у просеку, трају две године, баш колики је и рок већине постпејд уговора са „телефонима за динар“ код мобилних оператера.

Шта је то толико магично у 24 месеца? Ништа посебно, осим што толико траје интересовање за одређени тип телефона и што у две године интензивни корисници ове справе поприлично израубују своју машину – каже Ален Хабек, мултимедиа специјалист у новосадској фирми „Зељуестер“. Најчешћи квар је тачскрин зато што они одумиру „природно“, током времена, пошто им слаби електроника. Код неких телефона тачскрин је интегрисан с екраном, па морају да се мењају у пакету, што поскупљује поправку која иде и до трећине цене коштања новог телефона истог ранга, те се зато више исплати купити нови мобилни.

Све то скраћује време трајања телефона, које ипак зависи од врсте и начина употребе. У суштини, произвођачи предвиђају да ће при нормалној употреби просечног корисника телефон без кварова потрајати три до четири године. Што мање апликација, телефон дуже траје. Ово се нарочито односи на игрице које траже појачан рад процесора, који се зато загрева и троши више енергије и „хаба“ делове. – каже Хабек. – Батерије, дугогодишњи кривци за лош рад телефона, последњих година узнапредовале су до те мере да се више не може говорити о њиховом кратком веку. Сад су способне да покрену велике екране и издрже вишесатно мучење без одмора.

пак, каже наш саговорник, и њихов век зависи од власникових навика, односно, од тога колико стоје на пуњачу и на који начин се допуњавају. Иако више не важи правило да је за дуговечн батерију потребно „формирање“ (вишекратно пуњење тек после потпуног пражњења батерије), то не значи да се животни век не може скратити, у шта су се пре пар месеци уверили и власници „Самсунгових седмица“, који су бележели спонтано самозапаљење својих љубимаца.

За живот батерије мобилног телефона најопаснији су turbočaryеri. Нове батерије имају одређене распоне у којима треба да се пуне. Проблем настаје код пуњача који немају склопку којом се пуњење прекине кад се батерија напуни 100 посто. Батерије, с друге стране, имају одређену количину милиампера којима смеју да се пуне, а да не губе на капацитету. Кад се батерија напуни под том номиналном снагом, она у том опсегу почне да „пушта“ вишак, без губљења капацитета. Међутим, turbočaryеri гурају струју јачег капацитета и, кад се батерија потпуно напуни, пушта вишак само у дозвољеном опсегу и почиње да се прегрева, губећи на капацитету, и доводећи целу електронику у опасност. Ако су делови направљени од лошијих материјала, несрећа је готово неминовна.

Како каже наш саговорник, ако сте издвојили одређену суму новца, боље је купити некада скупљи старији модел телефона, него новији у истом ценовном рангу, јер је онај старији, у време кад је изашао, био вишег нивоа квалитета, а квалитет се не мења за тако кратко време.

Старији модели углавном су израђивани с мање штедње на компонентама. Тачније, свака компанија гледа да уштеди на изради, али код бољих и скупљих модела штеди се на другим местима, на пример, на слушалицама, али сама електроника је добра. Недостатак при куповини старих телефона може бити мали меморијски капацитет и чињеница да неки немају техничку подршку, па је набавка резервних делова скуп или опет скоро немогућ задатак.

„Кад компанија маркетиншки форсира неки модел телефона по екстра повољној цени, то значи да су га они добили врло повољно и да га произвођач има јако пуно на лагеру“, каже Ален Хабек.

Додаје да то не мора увек да значи да се телефон лоше показао на тржишту које га је раније плаћало по пуној цени, али је чест случај. Може, додуше, да се деси да је телефон добар, али да је произвођач у међувремену променио курс у технологији, па настоји да распрода телефоне који не подржавају нови оперативни систем или немају неке новозахтеване опције. Но, да бисте ту добро прошли, треба да одлично познајете тржиште и његове промене.

Наравно, тржиште мобилних телефона не може без кинеских компанија, а купци су ограничени недостатком информација, али и новца. У таквој ситуацији није лако одлучити се за прави модел. Ајфон или „самсунг“, Андроид или Њиндоњс, довољно је збуњујуће за просечног корисника. Још кад се у ту једначину умешају увек недовољно познати Кинези...

„Тржиште уопште није једноставно, како нам се чини из ТВ реклама. И „Епл“ и „Самсунг“ имају и сјајне телефоне, и ужасне телефоне, баш као и Кинези, нарочито ови „но-нејм“. Правило „колико пара – толико музике“ важи и овде, само што код кинеских компанија може да се наиђе и на неке неочекиване препреке, као што су лоше подржани оперативни системи, нестандардно написан оперативни систем, па добијете телефон на кинеском који не може да се пребаци ни на један нама блиски језик“, каже Хабек.

С друге стране, срећнији купци могу да налете и на сјајне, квалитетно урађене телефоне, осетно јефтиније од својих америчко-јужнокорејских оригинала. „Епл“ и „Самсунг“ држе највећи део тржишта, (не заборавимо и кинески „Хуавеј“ и „Шијаоми“), али сви произвођачи који имају један или два „јака“ модела, конкурентна производима наведених произвођача, конкурентни су управо захваљујући квалитетним компонентама у њему. Разлика у цени потиче од чињенице да велике компаније попут „Епла“ и „Самсунга“, огроман новац улажу не само у развој, истраживања и иновације, већ и у маркетинг и развој бренда, као и техничку подршку. А то се неминовно одражава и на цену њихових производа.

Ивана Вујанов