Позоришна копродукција „Егзит” премијерно на фестивалу у Темишвару
Арпад Шилинг поново долази на Стеријино позорје. Овога пута то није “Блекленд” (Фекете орсаг/ Црна земља) његове светски познате трупе “Круг кредом” (Кретакер), која је оставила дубок траг и у Новом Саду, него је то ауторски пројекат развијен у копродукцији позоришта из Арада (“Јован Славић”), Темишвара (“Чики Гергељ”) и Сомбора (Народно позориште). Иако је најављена као представа о Миклошу Хортију, процес је одведен у другом правцу, у оном у ком се крећу и данашње политичке прилике, у правцу Запада, тачније Лондона, нешто као у Пекићевом “Беснилу”...
Група “миграната” из Србије, Румуније и Мађарске, среће се у затвореном простору, у који их је “пустила” британска полиција. Док они трагају за сигналом, мрежом мобилне телефоније, свако брже-боље заузима своје положаје, групише се. Убрзо, издваја се вођа ове мале, али одабране скупине (попут “Алана Форда”), а одмах затим почиње и “револуција”. Излаз је отворен, али тамо (напољу) нема никога.
Prеthodno, дакако, драмски је сиже ситуације коју је Шилинг креирао у раду са глумцима и сарадницом Анамаријом Ланг. У представи “Егзит” то изгледа тако да од једне реалне ситуације, изведене готово натуралистички, све више и више се ређају гротескне сцене, доводећи стил игре до максималне театрализације, такорећи апсурда. На пример, када људи заточени у затвореном простору чују гласине да је напољу епидемија, они на главу стављају кесе.
Фестивал “Тест” у Темишвару организује Мађарско државно позориште “Чики Гергељ” и ове године слави јубилеј, десето издање. Ово позориште није случајно ангажовало Арпада Шилинга и иницирало јединствену вишејезичну и вишекултуралну копродукцију на крају названу “Егзит”, јер је све време окренуто еврорегионалној сарадњи која је природна између држава као што су Мађарска, Србија и Румунија. Представа “Егзит” 31. маја имаће премијеру и у Сомбору, а 2. јуна и на Стеријином позорју, у Новом Саду.
Од естетских категорија може се још рећи да је Шилинг у представи “Егзит” потпуно усвојио принцип “више извора енергије”. Планови су помешани и радња се одвија у више углова сцене, тако да публика може да слободно пшосматра шта год хоће. Ово се може тумачити и потребом за идентификацијом, односно тражењем онога што је блиско, баш као што то раде и актери.
Критика администрације, савременог друштва, економије, политике, не изостаје, али заостаје. Првенствено зато што су резултати оваквог поступка и представе очекивани. То је после премијере, на округлом столу у позоришту “Чики Гергељ” у Темишвару, названо стереотипизацијом (Срби воле ракију, Мађари не знају енглески, а Румуни су свако на своме).
Ипак је речена и важна ствар, која објашњава зашто не “Хорти”. За Шилинга је питање монархије и њене реализације у друштву (било то и у Другом светском рату), била мање важна од савремених проблема и свеопште миграције, бар кад је реч о народима као што су они с ових простора.
Игор Бурић