Кад се Хетинчани свих земаља уједине

Наиме, након двадесетак минута вожње, успели смо да стигнемо од Српског Итебеја до - Хетина. Пролазећи поред њива и шумарака из којих извиру ветрењаче или неки други напуштени објекти, наилазимо на “Тамашфалва” које је од румунске границе на свега 400 метара. Улазимо у роминг и главну улицу Бориса Кидрича, а дочекују нас туњава киша и расположена мештанка Едит Сарка, председница Мађарског културно-уметничког друштва “Сечењи Иштван”. И нигде друге живе душе...

- Ми смо овде мешани, имамо 55 одсто Мађара и 45 одсто Срба. На папиру нас је око 500, али ја мислим да нас нема више од 380 - најпре нас Едит упознаје са статистичким подацима насељености Хетина. Уз то наводи како је то село највише имало 2.326 житеља, али давне 1921. године. Од тада су се десиле многе имиграције и емиграције, да би се данас стигло до броја који је у сталном паду. - Сви млади одлазе у иностранство или у градове, немају због чега да остану, немају могућност запошљавања. Они који имају мало земље, не могу од ње да опстану, а они који су имућнији имају више од 50 хектара, они могу да живе од пољопривреде.

Будући да Хетин има једну продавницу и Пољопривредну задругу, 90 одсто мештана се бави пољопривредом. То смо, некако, и знали... Али, оно што нас мучи из недеље у недељу, јесте питање - зашто млади не искористе село у којем ничега нема, не би ли направили нешто?

- Никад нисам ни помишљала да ће ово село можда да изумре, чак не би ни требало јер овде испод нас имамо термалну воду од 85 степени. Кад би се то нормално искористило, могло би да се изгради велнес центар, али и да се користи за грејање. Не могу да схватим зашто не желе да улажу у ово насеље, кад ми имамо и изузетно чист ваздух, дивљач, птице, рибе у Бегеју, све нам је лепо и чисто јер нема шта да нам загађује околину - пита се наша домаћица, а и ми се питамо заједно са њом. - Све то може да користи и за туристе који желе да се одморе од буке. Криво ми је, много путујем и обишла сам целу Југославију, видела сам да се у Србији више изгради туристичких насеља и води се рачуна да тамо нешто буде, а нису ништа бољи од нас.

Испод Хетина има и плина, а то село је једино у општини Житиште у које га нису и увели. Иако имају могућност да пишу пројекте и добију новац од Европске уније за улагање у село, правила налажу да 25 одсто средстава за финансирање неких пројекта мора да обезбеди Србија. А држава ни не зна да тамо негде, на рубу својих граница, тик уз Румунију којој је оставила неколико њива и салаша током расподеле, постоји неки мали Хетин у којем се нешто, можда, и дешава. А само кад би знали шта се све дешава у њему... Рецимо, у Хетину се својевремено појавио вампир, веровали или не! Али боље немојте поверовати, јер то је само шала којом желимо да привучемо пажњу на ово заборављено сеоце.

А сад шалу на страну. У том, некада „Тамашевом селу”, постоји неколико манифестација и дана у години који њихове шорове претвара у центар међународних збивања. Најпре сваке задње суботе у априлу, што је ове године било прошлог викенда, МКУД „Сечењи Иштван” има манифестацију „Фестивал палачинака”. Е, у то можете слободно да верујете!

- Буде ту свега и свачега - уверава нас Едит. - Печемо палачинке, једемо их, бацамо,... У Дому културе буде наступ, јер имамо културни програм. Долазе нам групе из Мађарске, Румуније, наше општине и суседних општина, окупљамо Удружења жена. Све нам је мешано, а увече имамо плес.

Ко пропусти паланчикарење, има прилику да наврати у Хетин и на „Сусрет Хетинчана” који организују сваке друге године у јулу, већ 12 година. Трећа шанса је Дан Месне заједнице који се обележава 1. августа.

- Тада је наше Удружење суорганизатор са МЗ, па организујемо такмичење у кувању паприкаша, излажемо ручне радове, увече имамо неки бал, игранку, а током целог дана су спортске активности. Тада нам долазе побратими, али и друштва из Румуније са којима имамо потписану културну сарадњу - прича председница „Сечењија Иштвана”, у оквиру којег постоје бројне секције попут дечје драмске групе као и оне за одрасле, мешовити хор, фолклор за младе, групу модерних плесова и актив жена. И све то за њих 60 Хетичанки од седам до 77 година, и више.

Иначе, српски Хетин је побратим са мађарским Хосухетењом или „Дугим Хетином” који се налази код Печуја, али те две исте речи немају и исто значење, већ је пука случајност. Али она је, пак, повод да се сви „Хетини овог света” уједине и учествују на својеврсној Олимпијади гурања колица, која се одржава у Хосухетењу. Па тако, ови или они, овакви или онакви Хетинчани живе и у Румунији, Русији, Словачкој,...

Леа Радловачки

Богата прошлост, кратка будућност

Хетин је неколико пута бивао осниван, сравњиван са земљом, подизан, спајан, спаљиван, ширен, називан пустињом... Средином 15. века оно је било насеље звано Тамашхаза, које је за време Турака изгорело. Међутим, Тамашфалва има везе са Коморијем Бедековичем Тамашем из Сегедина, који се средином 19. века доселио са својим радницима како би узгајао дуван. Убрзо је село поново спаљено током устанака, а живот му се враћа 1854. године. Око 1920. године добија име Хетин, а од 1965. прелази из општине Нова Црња у општину Житиште. До Другого светског рата тамо су живели само Мађари и Немци, а након тога су се досељавали Босанци, а током ’90. година и Срби из Хрватске. У међувремену било је и неколико налета одлазака из Хетина, што то место одводи у пропаст.

- Мислим да ће ово село заживети још највише 20 година, јер они који су изузетно богати све ће покуповати - каже Едит Сарка, наводећи да се куће у Хетину могу купити за 1.000 евра јер су све од набоја, а оне које су „цакум-пакум” сређене, те коштају и 20.000 евра.