Kотрљање равницом: Уз добру цену и коректне односе лакше се дише

Из практичних разлога у два регистрована газдинства су на истом послу отац Јожеф и син Тамаш, али и остали чланови породице, што је и разумљиво јер у пољопривреди успех се не може градити без заједничког труда у домаћинству.

“Ми ово већ одавно чекамо, да мало навише крену цене не само у свињарству, него и осталих производа у пољопривреди. Прилике су нестабилне јер се смањују периоди ниских и повољнијих цена, а сада су већ доста дуго откупне цене биле неповљне. До скоро је откупна цена товних свиња била 160 динара за килограм живе ваге и прасади од 230 до 250, а сада су товљеници 180 до 200, а прасад 300 динара. По prеthodnom ценовнику били смо на нули или је једва да је остало нешто добити, али сада је рачуница боља јер има и зараде”, каже Јожеф Сабо.

На фарми породице Сабо је 60 крмача расе „јоркшир“, у турнусу се нађе 200 до 300 товљеника, а преостала прасад се продају на тржишту. Јожеф је иначе машинбравар, радио је дуго и у угоститељству водећи „Рибљу чарду“ коју је раније на обали Тисе у Кањижи држао Рибњак „Капетански рит“, па је са уписаних безмало 20 година радног стажа одлучио да се посвети пољопривреди.

“Ми волимо да радимо и зато смо се определили за пољопривреду. Највећи део послова урадимо сами, а проблем је радна снага за којом понекад имамо потребе, али ју је све теже у селу обезбедити“, каже Јожеф Сабо.

Јожеф и његова супруга Ирена баве се свињама од када су се венчали 1990. Кренули су са једном крмачом и фарму постепено проширивали, па су се за бављење свињарством определили на дуже стазе, јер није једноствно преоријентисати се од данас до сутра, поготово у оним гранама пољопривреде које изискују специфичнија и дугорочна улагања. 

“Посвећени смо свињарству и уверили се да је најбоље ако се заокружи циклус и све заједно држи под контролом То уосталом препоручују и сви стручњаци, да је најбоље имати своје крмаче и прасад из сопстевног одгоја стављати у тов, јер ако се купују пре се јављају болести и други проблеми. Остварујемо солидну производњу прасади, у просеку свака крмача даје 10 комада по прашењу. У току годину су два и по прашења, односно пет у периоду од две године, тако да није тешко израчунати да наше крмаче годишње опрасе око 1.500 комада. Од тога утовимо и испоручимо 700 до 800 товљеника, један мањи број остављамо за приплод за потребе наше фарме, а вишак прасади продамо.

Садашње прилике указују да су кретања на нашем, а и на тржишту Европске уније повољнија за сточаре, јер је присутна несташица товних свиња. Обзиром да се је у prеthodnom периоду у Србији десеткован сточни фонд пре свега крмача, сада се то осећа и види се да фали на тржишту”, наглашава наш саговорник.

За пласман товљеника са породичне фарме Сабо нема проблема. Све се кланичарима испоручује преко ДОО „Контакт“ из Адорјана, које је једна од најзначајнијих карика у том послу у овом делу Војводине.

“Задовољни смо сарадњом, мада би некада могло то бити и боље, али најважније у свему је да имамо сигурност. Власник фирме са којом сарађујемо Чаба Боршош је одавде из нашег места, новац за испоручено увек добијамо на време, а уколико би директно испоручивали товљенике кланичарима, морали би се са њима рвати и чекати да би добили паре. Када има међусобног поверења много лакше се послује и лакше се дише”, уверава Сабо.

Фармер из Адорјана напомиње да добро дође и подршка свињартсву из државне касе, одакле се сваког испорученог товљеника се добија добија субвенција од 1.000 и уматичену крмачу 10.000 динара. Највећи део хранива за товљенике, прасад и крмаче обезбеђује се из сопствене производње. За справљање концентрата купују само премиксе и соју која баш није популарна у атару Адорјана. У време посете фарми Јожефов старији син Тамаш, управо је носио yakovе сировина и справљао концентрат који подмирује потребе за недељу дана. Тамаш је иначе у средњој школи у Кањижи стекао диплому инсталатера климатизације и централног грејања.

“Посао у струци нисам ни тражио, него сам се одлучио да останем и радим заједно са родитељима. Волим све послове на фарми и будућност виодим у развијању газдинства у селу”, категоричан је Тамаш.

У пословима пуно помаже и Тамашов млађи брат Атила, који  у Пољоприведно техничком средњошколском центру „Беседеш Јожеф“ учи за ветеринарског техничара. Како сазнајемо од оца Јожефа, Атила намерава да настави студије ветерине, што га посебно радује јер је фарми потребна и подршка те струке.

Породица Сабо има мало сопствене земље, али би могла обрађивати и више. Јожеф објашњава да су по основу сточарства добили решење за закуп државне земље, па ће добро доћи 30 хектара колико их следује, али сматра да би то надлежни могли и ефикасније одрађивати јер рокови за сетву измичу.

        М. Митровић