Да ли је Исус васкрсао, воскресао или ускрснуо?

Фото: Dnevnik (Slobodan Šušnjević)

Христос васкрсе, воскресе или ускрсну? Да ли је „васкресе” правилно? Та питања често се могу чути у народу. Шта је правилно, како се у ствари поздрављамо на ускршње јутро? На то питање могу да одговоре лингвисти, теолози – и ученици осмог разреда основне школе који баш ових дана уче историју језика и спремају се за малу матуру.

Дакле, откуд три облика једног истог глагола? Од српскословенског, рускословенског и савременог српског језика, тачан је одговор. Зашто, комплексније је питање.

Први књижевни језик који су Срби користили био је старословенски – језик којим су говорили Словени, и чији први писани трагови су остали из периода између 9. и 11. века.

Пошто се писана комуникација одвијала искључиво у богослужбене сврхе, нема података о томе како се његова говорна верзија мењала, али зна се да се, макар у почетку, граматички и лексички није исувише разликовао од тадашњих српских и других словенских народних говора. Ипак, како је време одмицало, говорни језик се све више разликовао од писаног, непроменљивог званичног, а преписивачи светих књига несвесно су почели да греше, убацујући речи из народног говора.

У најстаријем српском лингвистичком споменику – Мирослављевом јеванђељу, писаном почетком 11. века, почињу да се препознају и поједине гласовне црте српског народног језика.

Од тада па све до 17. века преписивачи су све више уносили у основни текст особине свог народног говора, стварајући тако писану српску редакцију старословенског језика, односно српскословенски језик.

На српскословенском, осим црквених текстова, писани су и пословни документи, уговори, одредбе и наредбе владара и феудалаца, прогласи и закони, а црквена служба одвијала се на, сад разумљивијем, српскословенском језику.

Христос васкрсе! – гласио је тада ускршњи, тачније, васкршњи поздрав, пре него што се почетно „в” с полугласом претворило у данашње „у”.

У међувремену, десили се ратови с Турцима, због којих је део Срба спас потражио преко Саве и Дунава, Великом сеобом под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Но, на просторима тадашње Јужне Угарске нису дочекани раширених руку, већ су, напротив, били изложени великом културном, верском и политичком притиску.

Међу њима, највећи је био забрана штампања уџбеника и црквених књига на српскословенском језику на територији Аустроугарске.

Срби зато помоћ траже код Руса, који им, уз црквене књиге на рускословенском језику, шаљу и учитеље.

Последње честитке руског цара

Као неоспорни световни патријарси империје, сваке године су владари династије Романов ишли у посету некој од јединица (нарочито им је био омиљен увек поуздани Преображенски пук) да постројеним војницима и представницима команди те армијске области лично честитају Велики празник и поделе офарбана јаја.

Након што би чланове фамилије даривао Фабержеовим јајима, прављеним од злата, сребра и драгог камења, ту је традицију настављао и последњи руски цар Николај Други све до 1916, с обзиром на то да је пре наредног Ускрса, после Фебруарске револуције, био приморан да абдицира.

Рускословенски језик брзо потискује дотадашњи српскословенски и постаје нови књижевни језик српских писаца, и сели се у српске цркве, где је остао све до данас.

Отуда „Христос воскресе” и Воскресеније уместо Васкрса.

До почетка 18. века рускословенски и српски народни језик толико су се разликовали да је било тешко пратити и разумети службу, а поставило се и питање писања књижевних и других текстова јер, шта вреди носити књигу на штампање чак у Италију, кад нико не може да је разуме.

Зато су књижевници почели да обилато захватају из извора народних говора, уносећи га у рускословенску основу и креирајући оно што данас зовемо славеносрпским – мешавином рускословенског језика и тадашњих народних говора.

Наравно, ту правила није било, а покушаји да се поставе претрпела су неуспех.

Све до Саве Мркаља, Ђуре Даничића и Вука Караџића који су, реформом српског књижевног језика, поставили основе за савремени српски књижевни језик.

Тако су народни новоштокавски дијалекти – шумадијско-војвођански и источнохерцеговачки, ушли у основицу књижевног језика, народна усмена књижевност постала писана, а реформа је донела отворену ризницу лингвистичког блага народних говора.

Све то одразило се и на цркву, која је, иако се и даље држала рускословенског језика и писма, у службу постепено уводила и народне верзије молитви.

Те нам отуд и поздрав „Христос ускрсну” и Ускрс. Ипак, реформа језика значила је и званично увођење рускословенских израза у наш савремени језик, нарочито оних везаних за духовност, религију, филозофију.

Јер, српскословенски смо избацили из писане књижевности, у народним говорима тих израза није било, те смо усвојили рускословенске изразе, које и данас користимо.

Међу њима су и они везани за Ускрс „воскресе” и „Воскресеније”, који су опстали у цркви, али и у народном поздрављању, до дана данашњег.

Народно „Христос ускрсну” није заживело, највише захваљујући јаком утицају црквене службе на рускословенском језику.

Тако се данас поздрављамо с „Христос воскресе” (рускословенски) и „Христос васкрсе” (српскословенски).

Остале варијанте, као што су „Христос васкрс”, „Христос воскрсе” или „Христос васкресе” неправилна су и несрећна мешавина и покушај да се снађемо између Србије, Русије и историје.

Ивана Вујанов