Тадија Качар обележио освајање сребра на ОИ у Монтреалу

Мно­ги на ле­пој про­сла­ви ре­ко­ше да то и ни­је ју­би­леј, али др Ду­шан Жи­вић је та­кви­ма до­ско­чио ре­кав­ши: „За нас у овим го­ди­на­ма све је ју­би­леј“. У са­ли ре­сто­ра­на „Ве­ри­ге“ и све је ишло у ве­дром ду­ху, а пред­ња­чио је по­зна­ти шар­мер Ма­не Ра­ди­но­вић. Та­ди­ја је иза­шао ис­пред ми­кро­фо­на, по­здра­вио око сто­ти­нак сво­јих при­ја­те­ља и одр­жао при­год­ну бе­се­ду.

„Не­ки ка­жу дав­не 1976. го­ди­не, а ме­ни се чи­ни као да је то ју­че би­ло. До­бро се се­ћам сва­ког де­та­ља из бор­би. Дра­го ми је што вас је ово­ли­ко до­шло да обе­ле­жи­мо мој ве­ли­ки спорт­ски успех. До­шли су ми при­ја­те­љи из БиХ, у ко­јој сам ро­ђен, из Швед­ске... Ту је мо­ја по­ро­ди­ца, отац, си­но­ви Не­над и Ни­ко­ла, ко­ји­ма се по­но­сим. Они су ми го­во­ри­ли још пре две де­це­ни­је да би тре­ба­ло да обе­ле­жи­мо мон­тре­ал­ско сре­бро.С пи­је­те­том се при­се­ћам мо­јих тре­не­ра, по­кој­них Ни­ко­ле Дроп­ца, Су­ша­на Бо­жа­ни­ћа и Бру­не Хра­стин­ског“, с емо­ци­ја­ма је ре­као Та­ди­ја.

Не­ка­даш­шњи лав у рин­гу ни­је за­бо­ра­вио да по­ме­не и не­ка­да­шњег гра­до­на­чел­ни­ка Јо­ву Де­ја­но­ви­ћа, ко­ји је са су­пру­гом био на при­ред­би.

„Ка­да се гра­дио Спенс ви­део сам да не­ма са­ле за бокс и са­оп­штио сам то чи­ка Јо­ви. Он је од­мах по­звао та­да­шњег ди­рек­то­ра Ју­ри­ћа и упи­тао га за­што не­ма са­ле. Овај му је од­го­во­рио да не зна шта са­да да ра­ди, а чи­ка Јо­ва му  је ре­као: „Ти си ин­же­њер а не ја и на­ђи мо­дус“. Бок­се­ри су до­би­ли сво­ју са­лу“.

Бив­ши мај­сто­ри рин­га, по­пут Дра­го­ми­ра Вуј­ко­ви­ћа, Дра­га­на Пе­тро­ви­ћа – Мо­ле­ра из Шап­ца, ко­ји му је уру­чио  пла­ке­ту, Мир­ка Пу­зо­ви­ћа апла­у­зом су по­здра­ви­ли свог ре­пре­зен­та­тив­ног дру­га. Нај­у­спе­шни­ји срп­ски бок­сер у ама­тер­ском рин­гу Пу­зо­вић би­ра­ним ре­чи­ма го­во­рио је о Та­ди­ји и на кра­ју сет­но до­дао: „Е, да је са­да ово­ли­ко гле­да­ла­ца на бок­сер­ским ме­че­ви­ма, ко­ли­ко нас је ов­де, био бих сре­ћан“.

На све­ча­но­сти су би­ли Алек­сан­дар Јо­ван­че­вић, Ми­о­драг Јо­тић, Зо­ран Пан­чић, Дра­ган Ку­бу­ро­вић, Ми­лан Ша­рић, бок­се­ри из Би­је­љи­не и Са­ра­је­ва и још мно­го, мно­го оних ко­ји по­шту­ју све оно што је Та­ди­ја учи­нио за бокс. “Бан­ку” је др­жао не­ка­да­шњи шар­мер пле­ме­ни­те ве­шти­не Вуј­ко­вић.

Од мно­го слат­ки­ша јед­на тор­та је при­ву­кла по­себ­ну па­жњу. На њој је пи­са­ло Мон­треал 1976, би­ла је у три ни­воа и об­ло­же­на за­ста­вом не­ка­да­шње СФР Ју­го­сла­ви­је. Ни­ко­ме то ни­је ни ма­ло за­сме­та­ло. На­про­тив, а  сла­вље­ник је то ова­ко про­ко­мен­та­ри­сао: „Љу­ди, па ја сам под овим обе­леж­ји­ма осва­јао све ме­да­ље и љу­де де­лим на до­бре и оне дру­ге“!

Ми­ша Па­вло­вић