Да ли је 10 милијарди евра превелика цена за чист ваздух, воду, земљу?

Па зашто онда уопште улазимо у цео процес, кад је толико скуп и захтеван? Зато што Поглавље 27 доноси бројне предности, којих смо сви, негде дубоко у себи свесни, али смо превише „навикнути” на хаос, који влада у области животне средине већ предуго и превише дуго чекамо „неког другог” да започне тај посао. Другим речима – отварање Поглавља 27 управо је замајац који ће покренути решавање свих оних проблема, који су деценијама нагомилавани и „гурани под тепих”.

Уосталом, да ли је 10 милијарди евра превелика цена за чист ваздух у Панчеву, Бору, Мајдампеку, Обреновцу, Крагујевцу,..? Да ли је превелика цена за чист Велики Бачки канал, Борску реку, Тимок, Кривају, Стари Бегеј..? Да ли је то превелика цена за уклањање огромног броја дивљих депонија, односно ђубришта и смањивање и уклањање читавих планина отпада на улазима у наше градове? Да ли је то превелика цена за смањење количине пестицида у земљишту и подземним водама? Да ли је превелика цена за смањење ризика од акцидената у погонима хемијске индустрије?



Законодавство ЕУ у области животне средине обухвата више подобласти, као што су: заштита природе и биодиверзитета, климатске промене, квалитет ваздуха, управљање водама, управљање отпадом, контрола индустријског загађења... Све до хоризонталног законо- давство које представља све правне норме и аспекте усмерене, између осталог, ка одговорности за штету према животној средини...



Основна начела ЕУ о животној средини су, с тим у складу: предострожност и превенција (деловати пре него што загађење, односно штета настане), сузбијање загађења на самом извору (ако до загађења дође, једноставније, ефикасније и економичније је одмах, на лицу места уклонити последице загађења), заједничкој одговорности између ЕУ и држава чланица  и принцип „загађивач плаћа“. Њима се придодају и изведена начела: учешће јавности и пуна информисаност у области животне средине и судска заштита приступу информацијама.



На том фону, Србији у процесу придруживања ЕУ следују три основна преговарачка и пост-преговарачка процеса: а) хармонизација бројних домаћих прописа, што захтева анализу великог броја прописа ЕУ из области животне средине, али и свих других области која могу имати додирних тачака са животном средином, по било ком основу; б) изградња административних и институционалних капацитета у области заштите животне средине, што подразумева обучавање судских структура, али и управљачких структура, од републичких, па до органа локалне самоуправе и в) обезбеђивање финансијских средстава за спровођење преговорима уговорених активности, као и за финансирање два, претходно поменута процеса.



У бројкама, то би значило да у наредном периоду Србија мора да донесе, или усклади више од 700 закона, подзаконских аката и водича, те паралелно с тим обучи судске органе у свих 185 општина, као и већи број судија у окружним и Врховном суду Републике Србије. Такође, кроз изградњу институционалних капацитета локалних самоуправа и покрајинских и републичких органа управе, велики број инспектора, начелника, као и свих других особа везаних за послове јавне управе и извештавања морао би да прође вишемесечну обуку и упознавање са законском регулативом и ингеренцијама. И то никако није све...



С друге стране, преговори су, по дефиницији, процес приближавања ставова који, на крају треба да резултира заједничким ставом. Иако су преговори двострани и резултат је компромисно решење, морамо рачунати с тим да ЕУ има оквире унутар којих се може преговарати, па се и компромис мора тражити унутар истих. Али нас не треба да брину ти оквири, него првенствено наш пословичан отпор променама и инертност, што може да угрози и преговарачку позицију нашег тима.



Позитиван знак ипак постоји, а то је поновно увођење зеленог фонда, из кога ће се, по речима министра за пољопривреду и заштиту животне средине, финансирати пројекти из области животне средине. Преговарачки тим за преговоре о сваком поглављу мора себи, пре било каквих преговора поставити питање: Шта је циљ преговора? Добар одговор је да се преговара у име, за рачун и у корист грађана Србије и да је боље преговарати и који месец дуже и тако издејствовати најбољу позицију за старт Србије унутар Европске уније, него журити и тако пристајати и на неповољније услове.

Др Ратко Бајчетић

(аутор је потпредседник Зелене странке)

Недостаје стратегија о климатским променама



Велики проблем за Србију представља и недостатак националне стратегије о климатским променама, у којој ће се дефинисати правци даљег, у првом реду енергетског развоја и понашања. Енергетски сектор у свету је апострофитран као највећи емитер гасова стаклене баште, односно гасова који се сматрају најзначајнијим фактором пораста глобалне температуре планете. Споразумом на Париском самиту дефинисане су мере којима ће се глобални порест температуре зауставити на испод 2°Ц, што подразумева заустављање изградње термоенергетских постројења на фосилна горива.