Бранко Голубовић: Панкер и хуманиста, а како другачије?

најударније догађаје у 2017, када ће централни репертоар бити посвећен албуму “У магновењу”.  Био је то повод за интервју са фронтменом бенда, певачем Бранком Голубовићем Голубом, који се бави хуманитарним радом у Етиопији.

- Нисам у току свега тога што се тренутно дешава по питању наших концертних активности. О томе води рачуна басиста Влада, који је и менаyер Гоблина. Београд 24. марта и Нови Сад дан касније биће концерти којима желимо да прославимо 20 година од издања албума “У магновењу” и да се на тај начин подсетимо колико смо оматорили. Самим тим, концепција оба наступа ће се базирати на извођењу, надам се, свих песама с тог албума у комбинацији са пресеком комплетне досадашње дискографије бенда. Људи ће имати могућност да уживо чују неке од песама које смо до сада ретко изводили, као што су: “Он”, “Вођа”, “Он је она је”, “П 5” и “Крај”.

 Када и како си се одлучио да живот посветиш хуманитарном раду и у којим земљама си до сада радио?

- Хуманитарним радом сам почео да се бавим након што сам упознао своју бившу супругу која је у то време радила за једну од организација сличног типа. У старту ме је привукла идеја да своје знање, енергију и време искористим на начин на који бих могао да помогнем неком коме, не ретко и живот зависи од тога. Мислим да сви имамо у себи ту неку црту хуманизма коју исказујемо на различите начине. Ја сам изабрао овај пут. До сада сам провео више од 17 година живота радећи у Србији, Авганистану, Шри Ланци, Пакистану, а сада живим и радим у Етиопији. Бавим се послом који је изузетно динамичан али и захтеван и стресан. Није лако одлазити на терен и обилазити болнице у којима се лече деца од неухрањености, стара две године, а тешка мање од три килограма. Све то захтева да си јак и да си изузетно мотивисан за то што радиш.

 Богато искуство свакако са собом носи и занимљиве ангедоте?

- Посао који обављам доноси и одређене ризике, нарочито када се ради у земљама под ратним дејствима. Сећам се једног одласка на терен у Авганистану. Пролазили смо кроз неко веће место и био је ред да се јавимо њиховом већу стараца или ,,Схури’’ како је они називају. Упорно су захтевали од нас да останемо на ручку, што мени није одговарало пошто сам знао да ћемо изгубити доста времена а требало је путовати још пар сати. На крају, на њихово инсистирање, ипак сам решио да ручамо с њима. Оно што се мало касније десило, свега сат времена вожње одатле, био је напад Талибана на један војни конвој. Да смо решили да наставимо наш пут без ручка, улетели бисмо у унакрсну ватру и вероватно били побијени. Ови ликови су то знали, а пошто смо им били ОК и пошто су схватали да смо својим радом помагали људима, решили су да нам спасу главе.

 Колико често бенд мора да откаже концерт јер ниси у прилици да издејствујеш долазак?

- Ми смо бенд који од три-четири понуђена концерта, одсвира један. Једноставно, не могу да се изорганизујем на такав начин да радим хуманитарни посао како треба удаљен неких 7000 километара од Србије, да посветим одређено време својим клинцима, а и да се појавим на сваком концерту на који нас позову. Нека врста баланса морала је да се направи. По мени је много већи успех то што су Гоблини одсвирали све те концерте које су потврдили да ће одсвирати.

 У данашње време није реткост да авионски лет касни. Колико ти такве ситуације праве проблем?

- По том питању смо до сада имали среће. Само једном је било густо, када сам имао мало више од пола сата да у Риму ухватим лет за Београд. Сећам се да смо већ истраживали алтернативне опције којима бих се довукао до Београда, а најбоља од њих је била преко Сплита с ценом карте (купљеном у последњем тренутку) једнаком скоро целом хонорару који смо требали да добијемо те вечери. Било је битно само одсвирати тај концерт и не разочарати људе који су купили карту. Срећом, успео сам да се у последњем тренутку укрцам на лет за Београд и појавим на време на свирци.

 Направи кратак пресек каријере Гоблина са, према твојој оцени, преломним моментима?

- Изузетно тешко питање да се на њега одговори без одређене дозе субјективности. Мислим да су по мени кључни моменти бенда они за које не зна претеран број људи, јер нису везани за пуњење концертних дворана, прва места на топ листама итд. Један од најбитнијих момената каријере када сам схватио да смо бенд, а не гомила индивидуалаца, везан је за наш наступ у Новом Саду давне 1994. године. Били смо у толиким дуговима након снимања, издања и промоције албума ,,Истините приче Први део’’ да буквално нисмо имали кинте ни да клопамо. У тоалету клуба у ком смо те вечери наступали, угледао сам у клозетској шољи лову која је неком највероватније испала из yепа и ко је с пуним правом решио да је ту и остави. Позвао сам Владу који је био близу мене и на “је’н, два, три” смо завукли руке у шољу, извукли новац и однели га бенду како би за њу могли да попијемо пар пива и поједемо нешто.

 А кључни моменат на личном пољу?

- Оно што сматрам једним од кључних момената мог живота, и то не само као музичара него и као хуманитарног радника, а и човека уопште, десио се пре две недеље. Сазнао сам да су у једној шабачкој основној школи представљали деци биографије истакнутих шабачких уметника. У тој групи титана као што су шабачки писац Лаза Лазаревић и песник Станислав Винавер, појавила се, и даље сматрам неоправдано, моја маленкост. Међутим, након предавања деци које је одржано и презентације моје поруке њима коју сам снимио и послао им, добио сам пар изузетно дирљивих писама која су ме само подсетила на чињеницу колико је битно то што радимо и колико морамо да водимо рачуна о томе какве поруке преносимо клинцима. Све више увиђам да у данашње време такозване јавне личности не да не воде рачуна о томе, него сматрају да својим скандалозним понашањем подижу себи рејтинг и на тај начин граде имиy. Велики број  медија их у томе свесрдно подржава, што је жалосно и срамно.

 Како објашњаваш чињеницу да са годинама расте и ваша популарност?

- Квалитетом песама које правимо у комбинацији са, што је можда и битније, енергијом коју са бине дајемо људима. Гоблини су бенд који живи за концерте, а то људи могу да осете. То не може да се исфолира.

 Одакле црпите инспирацију и да ли је Србија непресушни извор идеја за бенд?

- Од свега што нас окружује. Волимо да слушамо људе око себе и све што их мучи или што им даје снагу да наставе да ходају кроз живот у овим тешким временима. То су људи који размишљају на исти начин као и ми, а теме имају приличан заједнички пресек. Сама чињеница да смо ми, за разлику од њих, у могућности да те неке ствари преточимо у песме и јавно их поделимо са хиљадама осталих истомишљеника, одувек смо користили и користићемо. Наравно да су већине тих тема одраз тренутне ситуације у нашој земљи и то не само тренутне, него, сад већ можемо рећи, и историјске. То је један од разлога због којег наше песме настале раних деведесетих још увек звуче савремено и рефлексија су социолошке, политичке и сваке друге слике ове земље. Једва чекам да то више не буде случај и да Гоблини постану ирелевантан бенд.

 Имаш ли времена и колико да, када си далеко од бенда, слушаш музику и пратиш инострану сцену?

- Слабо. Баш слабо. Радим пуно, а трудим се да остатак времена проведем с мојим клинцима. Волео бих да ми дан траје 48 сати.

Сава Савић

Свирати увек и свуда

 Ситуација на домаћој панк сцени, који бендови ти се допадају?

- Никад није било више бендова. Проблем је медијски простор који немају у мери у којој им је потребан, као и превише ослањања на промовисање тога што раде путем социјалних мрежа и Јутјуба. Мислим да се на тај начин ствари не могу покренути на најбољи начин. Мејнстрим медији су били и остали најбитнија ставка промовисања музике и уметности уопште. Бендови морају да се труде да још више свирају, где год то могу и када год могу. Морају више и да путују и да представљају свој рад људима који живе у другим градовима. Ако нема концертног простора и организације, нека то одраде сами. Тако се некад радило у Србији. Што се бендова тиче, има их много: Исказ, Цигла ин д вугла, Д ЗОО, Репликантс, М.У.Д.А., РНДМ, ДОК 7,  ЛУР, Спрж, Сиемпре Пелигросо, Непријатељ прелази зеку, Бункер 13 итд. Гарантовано сам их заборавио бар још десетак, али сам пре десетак дана чуо новосадску групу Дивље свиње. Каква енергија! Свака част.

Ходати кроз живот

Волимо да слушамо људе око себе и све што их мучи или што им даје снагу да наставе да ходају кроз живот у овим тешким временима. То су људи који размишљају на исти начин као и ми, а теме имају приличан заједнички пресек. Сама чињеница да смо ми, за разлику од њих, у могућности да те неке ствари преточимо у песме и јавно их поделимо са хиљадама осталих истомишљеника, одувек смо користили и користићемо.