Дворци Војводине: Опстали упркос промени власника, држава и режима

Најстарији дворац који је изградила породица Марцибањи, налази се у Чоки, на репрезентативној локацији на главној улици варошице и уз стари парк, на први поглед се добро држи.

У односу на два каштела у Падеју, у најлошијем је стању, јер му очито већ дуго недостаје домаћинске пажње и улагања у одржавање и обнову. Два каштела у Падеју су претходних година обновљена, при чему је здање некадашњег спахије Ђерђа Дивана које се налази у селу седиште месних институција, док је каштел Шулфоф смештен надомак насеља у атару, од пропадања спасен у задњи час и обновљен у изузетно луксузну и репрезентативну оазу.

Прошлост дворца у Чоки је присно повезана са породицом Марцибањи. Браћа Леринц, Имре и Иштван Марцибањи су 1781. године у Бечу на лицитацији коморских добара купили као пустару Чоку са околином за тадашњих  95.000 форинти. Марцибањијеви су пореклом били Пољаци, а њихов предак Мартин је богатство стекао бавећи се трговином. По угледу на турске спахије Срби у Банату су га звали Мартин-Бан, што се касније претворило у презиме Марцибањи које су његови потомци прихватили.



Градња дворца започета је половином 19. века, замишљено је другачије него што је завршено, али док се у градњи није стигло ни до прве плоче будући дворац-имање је добило нове газде, богате индустријалце Агоштона и Клусемана Барбера. Они су не задуго посед у Чоки продали Карољу Швабу, па је он градњу дворца окончао 1869. године.



Чока је крајем 19. века постала посед браће Артура и Кароља Ледерера, једне од најбогатијих спахијских јеврејских породица. Ледерери су постали власници дворца када је градња већ била завршена, али су пуну пажњу поклонили његовом унутрашњем уређењу и уређењу парка. У поседу Ледерерових имање је остало до Другог светског рата, а 1950. године ту је формирано пољопривредно добро. Дворац је коришћен као седиште Пољопривредног комбината “Чока”, па је и данас седиште Пољопривредног предузећа “Рит”, проглашен је за споменик културе од великог значаја, а парк који се наслања на дворац користи се као градски.

У Падеју је каштел Диван изграђен у неоромантичарском стилу крајем 19. века, као породична кућа властелина Ђерђа Дивана. Зграда је скоро квадратне, компактне основе са карактеристичним угаоним кулама. Романтичарској идеји спахијског пољског дворца доприносе масивност зграде, четвороводно кровиште са украсним баyама и шиљци којима се куле завршавају.



У каштелу последње спахијске породице у Падеју смештене су месне институције. Ту су одавно смештена седишта Месне заједнице и Месне канцеларије Падеј, удружења пензионера и још неке цивилне организације. У значајној мери објекат је обновљен и користи се за активности од значаја за живот села.



Каштел Шулхоф који се налази надомак Падеја у атару тог села, саграђен је 1896. године. Саградио га је богати властелин јеврејског порекла Лајош Шулхоф који је у Падеј дошао из Суботице, који је у овај део стигао Баната у намери да купи земљу, сагради дворац као летњиковац и да се бави виноградарством.



Шулхоф је дворац саградио у класицистичком стилу, такмичећи се са браћом Артуром и К. Ледерером из Чоке. Попут Ледерерових који су из свог подрума вина већ увелико продавали широм Европе, Лајош Шулхоф је винограде засадио на преко 300 хектара и правио одлично вино. Шулхоф је живео на релацији Будимпешта-Суботица-Падеј, али и по завршетку Великог рата 1918. године и присаједињења Војводине Краљевини СХС, наставио је да користи имање и каштел, па се ту и трајно настанио 1920. После Другог светског рата каштел и имање су се нашли под окриљем Пољопривредног комбината “Чока”, све док то предузеће није пропало и отишло у стечај, па је каштел 2006. године купио Дарко Вишњић из Пуле и вратио му сјај.



Милорад Митровић