Идеално време за обарање снопова трске

У делу Петроварадинског рита почев од децемба, па ако Дунав и температуре дозволе све до краја марта, више од двадесет година радници предузећа „Милекс” секу тај, у свету изузетно цењени, изолациони материјал за потребе своје производње.

– Најбоље је када је температура на нули или нешто изнад – каже дугогодишњи радник „Милекса” Расим Бећировић из Ђурђева, одложивши косирку, у овом случају кинески производ, који је нашао примену и у том вишевековном послу у мочварним пределима. – Није то физички тежак посао. Лакше ми је него yакове да носим, али умногоме зависи од временских услова. Не може да се ради по киши и снегу. Незгодно је и то када има иња, као што је ових дана па због тога посао започињемо мало касније. У сваком случају, зими на том послу могу некад више да зарадим него лети.

Њих петнаестак од почетка сезоне, раштркани по риту на површини од 80 хектара коју је „Милекс” закупио и на којем ради поштујући захтеве надлежних, ручно сече трску. Како кажу, сече се нова трска, стара се оставља многобројним врстама птица, које су, уз срне и дивље свиње, становници рита. Од посечених стабљика праве снопове, који у доњем делу имају обим од 105 центиметара, и то уз помоћ металних калупа, а потом везују жицом. Снопови се потом слажу на гомилу, коју називају ракаш, а онда се она трактором извози из рита.

Осим ручно, трску у Петроварадинском риту секу и машински. По речима директора породичног предузећа „Милекс” Милоша Малешевића, за то се користи возило намењено прављењу ски-стаза, али је модификовано и прилагођено за нове потребе. Погодно је за ове терене због гусеница, захваљујући којим не пропада и не оштећује терен, а с додатком косачице и платформе, идеално је за сечу трске. Машину опслужиују тројица радника, с тим што је не користе на теренима где има пањева.

– Дневно може да се исече између 200 и 800 снопова, у зависности од времена – каже Милош Малешевић. – У питању је својеврстан занат, који захтева одређену физичку кондицију и снагу, али и вештину. Екипа је састављена од радника из Сремских Карловаца и Ђурђева. Ове године ми је било тешко да саставим тим за сечу јер људи, просто, неће да раде. Чак сам и оглас расписао, али нико није ни позвао да се распита за услове. Плаћамо раднике по учинку, а у просеку зарада им се креће од 1.500 до 3.000 динара дневно.

Малешевић истиче да Петроварадински рит није једини терен с којег убирају сировину од које се после у погону у Петроварадину, производе штукатур, тршчане плоче, сунцобрани и други производи. Уз напомену да је трска у Петроварадинском риту најквалитетнија, а због близине и најјефтинија, каже да сировинску базу имају и у Лединцима, Раковцу, Турији, Надаљу...

По завршетку сече, у марту, креће прерада. Малешевић наводи да су му на домаћем тржишту највећи купци трговински ланци „Меркур” и „Уради сам”, а део се продаје и у иностранству. Италија, Француска, Немачка и Енглеска су земље у које извози трску, с тим што су Немци најзаинтересованији за тај природни материјал, који тамо достиже цену и шест пута већу него код нас.

З. Милосављевић

Породични бизнис

Схвативши какво се „благо” крије у риту, родитељи Милоша Малешевића, Мира и Недељко из Сремских Карловаца, она тада професор у Гимназији „Јован Јовановић Змај”, а он оставши без посла у „Новкабелу”, половином деведесетих година основали су фирму за прераду трске. Пре пет година један од двојице синова брачног пара Малешевић, Милош – машински инжењер, који је и раније учествовао у том породичном бизинсу, преузео је целокупан посао.