Пречанска лексика: Звоне прапорци

Дошла зима, можда ће бити много снега, дума се о грејању настамби или зимским гумама за аутомобиле и аутобусе, а сасвим је заборављен некад важан зимски „саобраћајни” реквизит – прапорци. Ситна али јасна и продорна звона која су опомињала све на шоровима и друмовима да долазе санке те се треба склонити испред брзих коња и горопадних кочијаша.

„Кроз степу снежну тројка јури, и тако тужно прапорци звече”, деценијама нас је слала у романтичну руску зиму Оливера Марковић оном баш моћном романсом. Чак и штури енциклопедијски подаци тврде да је била у праву. Та тројка је заиста била (ваљда још јесте) чудо невиђено. Лаке санке, али обавезно простране за три-четири путника, летеле су још током 18. века по царској Русији брзином већом и од 45 км на сат. Вукли су их чувени чилаши пореклом из штале Орлов, ергела Кренов, касније названи „орловски касачи” мада су у тројки леви и десни пастуви галопирали, а онај у средини, логов, једини држао правилан – кас. Већ и по томе је тројка чувена јер на свету нема запреге, ни на једном надметању, да ати грабе другачијим стилом. Уз то: сваки коњ је морао и да гледа на своју страну, што је такође незабележено.

Тројкама су се возиле важне господичне и бојари, али и разносила пошта муњевитом брзином јер су се коњи мењали на уредно одржаваним постајама. А гроф Орлов, миљеник Катарине Велике, створио је ту чувену расу од једног јединог арапског пастува, званог Сметанка, добијеног баш од царице а заробљеног у једној (успешној) бици с Турцима 1780. Прапорци се на руском зову бубенци и калаколчики (мала звона).

Коњи у свим тројкама су носили прапорце. Ситна звонца, од лимених или ливених лоптица, с металним кликером унутра, а с уским прорезом у облику искривлљених уста, да би се цилик звона јаче чуо. Звончићи су везивани, шнирани, на кајишеве, од најмање три па до десетак комада, и тако као неки венац везивани за коњску опрему, обично на доњем делу врата, или чак и на оглавине. Намера је била практична – да се опомену сви на путу да долазе брзе санке, а била је и романтична, свима, осим самим коњима.

Прапорци су се, наравно, користили и у нашој равници, Панонској, када су се презале саонице па и када се зими јахало, из нужде, због тренинга коња или „вијао Божић”. Не може се рећи да су звекетали баш често јер су, ипак, били знак престижа, не баш ни јефтини, па су их носили углавном газдачки, ирошки коњи. Ипак, још се могу наћи да висе по зидовима, али само као украс и знак сећања на времена кад су коњи овде били важни.

Неке друге санке и звонца, на сасвим другом крају света, могу се чути широм глобуса, нарочито током божићних празника. То је чувена америчка песма „Џингл белс”, коју је још 1857. у Бостону компоновао неки хоровођа Џејмс Пинпоинт за Дан захвалности (четврти четвртак новембра). Пошто се многима свидела, певана је и месец касније, па постала – божићна. Иако нигде не спомиње Божић! Светски је позната од 1940, кад ју је у свој репертоар уврстио Бинг Крозби и оплеменио својим топлим гласом. Првобитни назив песме је био „Вожња једнопрежним санкама”, а рефрен у слободном преводу (мојем) гласи: „Звоне звонца, звоне звонца / целим путем звон / О, како је лепо возити се у санкама које вуче један коњ!

Ритам коњског каса (и Американци имају чувене касаче), жива мелодија и певљивост, учинили су тај сонг власништвом целог света, мада се ретко ко сети да је посвећена – прапорцима. Сама реч „џингл” ушла је у радио-новинарство и означава музичку најаву нечега, као „туш” у кафанама.

Тако се најситнија звона, прапорци, јаче и даље чују од оних највећих, као „цар звоно” у Кремљу, тешко чак 180 тона али напукло и без гласа, или још веће у Бурми (око 300 тона) које су 1608. Португалци, ко зна зашто, селили и испустили у реку где још лежи и – ћути као риба.

Прапорци се, такође, користе и приликом службе у православној цркви, на шта подсећа и чувена порука великог Доситеја Обрадовића који је пре више од два века рекао (и написао): „Школе, школе, браћо Срби, а не звона и прапорци!”

Павле Малешев