Prečanska leksika: Zvone praporci

Došla zima, možda će biti mnogo snega, duma se o grejanju nastambi ili zimskim gumama za automobile i autobuse, a sasvim je zaboravljen nekad važan zimski „saobraćajni” rekvizit – praporci. Sitna ali jasna i prodorna zvona koja su opominjala sve na šorovima i drumovima da dolaze sanke te se treba skloniti ispred brzih konja i goropadnih kočijaša.

„Kroz stepu snežnu trojka juri, i tako tužno praporci zveče”, decenijama nas je slala u romantičnu rusku zimu Olivera Marković onom baš moćnom romansom. Čak i šturi enciklopedijski podaci tvrde da je bila u pravu. Ta trojka je zaista bila (valjda još jeste) čudo neviđeno. Lake sanke, ali obavezno prostrane za tri-četiri putnika, letele su još tokom 18. veka po carskoj Rusiji brzinom većom i od 45 km na sat. Vukli su ih čuveni čilaši poreklom iz štale Orlov, ergela Krenov, kasnije nazvani „orlovski kasači” mada su u trojki levi i desni pastuvi galopirali, a onaj u sredini, logov, jedini držao pravilan – kas. Već i po tome je trojka čuvena jer na svetu nema zaprege, ni na jednom nadmetanju, da ati grabe drugačijim stilom. Uz to: svaki konj je morao i da gleda na svoju stranu, što je takođe nezabeleženo.

Trojkama su se vozile važne gospodične i bojari, ali i raznosila pošta munjevitom brzinom jer su se konji menjali na uredno održavanim postajama. A grof Orlov, miljenik Katarine Velike, stvorio je tu čuvenu rasu od jednog jedinog arapskog pastuva, zvanog Smetanka, dobijenog baš od carice a zarobljenog u jednoj (uspešnoj) bici s Turcima 1780. Praporci se na ruskom zovu bubenci i kalakolčiki (mala zvona).

Konji u svim trojkama su nosili praporce. Sitna zvonca, od limenih ili livenih loptica, s metalnim klikerom unutra, a s uskim prorezom u obliku iskrivlljenih usta, da bi se cilik zvona jače čuo. Zvončići su vezivani, šnirani, na kajiševe, od najmanje tri pa do desetak komada, i tako kao neki venac vezivani za konjsku opremu, obično na donjem delu vrata, ili čak i na oglavine. Namera je bila praktična – da se opomenu svi na putu da dolaze brze sanke, a bila je i romantična, svima, osim samim konjima.

Praporci su se, naravno, koristili i u našoj ravnici, Panonskoj, kada su se prezale saonice pa i kada se zimi jahalo, iz nužde, zbog treninga konja ili „vijao Božić”. Ne može se reći da su zveketali baš često jer su, ipak, bili znak prestiža, ne baš ni jeftini, pa su ih nosili uglavnom gazdački, iroški konji. Ipak, još se mogu naći da vise po zidovima, ali samo kao ukras i znak sećanja na vremena kad su konji ovde bili važni.

Neke druge sanke i zvonca, na sasvim drugom kraju sveta, mogu se čuti širom globusa, naročito tokom božićnih praznika. To je čuvena američka pesma „Džingl bels”, koju je još 1857. u Bostonu komponovao neki horovođa Džejms Pinpoint za Dan zahvalnosti (četvrti četvrtak novembra). Pošto se mnogima svidela, pevana je i mesec kasnije, pa postala – božićna. Iako nigde ne spominje Božić! Svetski je poznata od 1940, kad ju je u svoj repertoar uvrstio Bing Krozbi i oplemenio svojim toplim glasom. Prvobitni naziv pesme je bio „Vožnja jednoprežnim sankama”, a refren u slobodnom prevodu (mojem) glasi: „Zvone zvonca, zvone zvonca / celim putem zvon / O, kako je lepo voziti se u sankama koje vuče jedan konj!

Ritam konjskog kasa (i Amerikanci imaju čuvene kasače), živa melodija i pevljivost, učinili su taj song vlasništvom celog sveta, mada se retko ko seti da je posvećena – praporcima. Sama reč „džingl” ušla je u radio-novinarstvo i označava muzičku najavu nečega, kao „tuš” u kafanama.

Tako se najsitnija zvona, praporci, jače i dalje čuju od onih najvećih, kao „car zvono” u Kremlju, teško čak 180 tona ali napuklo i bez glasa, ili još veće u Burmi (oko 300 tona) koje su 1608. Portugalci, ko zna zašto, selili i ispustili u reku gde još leži i – ćuti kao riba.

Praporci se, takođe, koriste i prilikom službe u pravoslavnoj crkvi, na šta podseća i čuvena poruka velikog Dositeja Obradovića koji je pre više od dva veka rekao (i napisao): „Škole, škole, braćo Srbi, a ne zvona i praporci!”

Pavle Malešev