ТЕМА: Глас грађана, јак премијер и моћ председника

изазива толику пажњу у српској политичкој јавности, када у подели карата власти, многи сматрају да је станар Андрићевог венца пре свега протоколарна личност? Ако је судити по ономе што стоји у Уставу Србије, овлашћења која има председник Републике по некима нису нарочита, али има и оних који тумаче да остављају доста простора за утицај.

Шеф државе предлаже мандатара за састав нове владе, представља земљу у иностранству, поставља и опозива амбасадоре Србије у иностранству, на предлог Владе. Прима и акредитивна и опозивна писма страних дипломата у Србији. Председник нема законодавну или извршну власт. Међутим, све законе које донесе Скупштина он мора да прогласи. Устав му даје право да врати закон Скупштини на поновно разматрање, али ту ипак последњу реч има Скупштина. Уколико то Влада предложи, председник распушта Скупштину и расписује превремене изборе. По предлогу Владе, председник проглашава и ванредно стање.

Након што положи заклетву пред посланицима, председник постаје и врховни командант оружаних снага Србије - у складу са законом поставља, унапређује, или разрешава официре Војске Србије. Предлаже део судија Уставног суда, а такође додељује државна одликовања и одлучује о помиловању осуђеника.

Политички аналитичар Брано Радун указује да је прича о председничким изборима добила на значају због тога што председник Србије и поред тога што нема велика овлашћења,  није само протоколарна функција. Пошто га грађани бирају непосредно, то му даје ауторитет у друштву, наглашава он у изјави за „Дневник“.

- Реална власт јесте у Влади и код премијера, али ни ингеренције председника нису безначајне, примећује Радун. - Најзначајнија ствар је да би у случају да буде изабрана личност из неког супротног табора у односу на власт,  он могао да опонира премијеру, који би у њему добио тешко би се могло рећи опозицију, већ пре ривала. Сетимо се да је Борис Тадић био председник када ДС није био у власти, а странка је преко његовог ауторитета успела да уђе у извршну власт, у којој није била између 2004 и 2008. године, подсећа наш саговорник.

Подсећа и да  Србија има мање - више лоше искуство са кохабитацијом, која наступа када су председник и премијер из различитих политичких опција, а ситуауцију отежава ако су им ставови деолошки и стратешко различити, да не кажемо супротстављени.

- Тада имате  неку врсту политичког конфликта, па политчки систем због тога постаје нестабилан, ако имате две јаке личности које нису из истог тима. Још ако лично баш нису у добрим односима, онда кохабитација постаје проблем и баласт политичког система. Председник не може да блокира владу али може да је успорава, а влада може да умањи значај председника, што значи да имају механизме да другој страни праве проблеме, наводи Радун. Подсећа на доба кохабитације Коштунице и Ђинђића, која се окончала разлазом и тиме што је ДС  избацио из парламента ДЕС, тада најјачу странку у Србији.

Додаје да је политички систем био у блокади и у време власти Тадића и Коштунице, „ у неком периоду је то било подношљиво, али на крају је ескалирало у политички ривалитет  и сукоб “.

Извршни директор ЦеСИД - а Бојан Клачар подвлачи да тиме што је директно изабран, председник вуче велики легитимитет, нарочито због тога што са неком већом излазношћу може да добије и више од милион и по гласова.  Други разлог велике пажње која се придаје овим  изборима је  чињеници да су  у Србији окидач за политичке промене врло често председнички, а не парламентарни избори.

- СНС није дошла на власт прво парламенатраним изборима, него је томе претходила победа Томислава Николића у другом кругу председничких избора. Зато што могу бити често замајац промена, председнички  избори нису тако обични и  тако безначајни- примећује Клачар.

На питање да ли се у таквој ситуацији Вучићу политички исплати да се кандидује на председничким изборима, одговара да „средњорочно и дугорочно гледано из угла онога што су његове амбиције и стратегије, одговор је не“.

- Он се налази на позицији премијера са које може много више да уради. Уколико буде размишљао више страначки, има неколико разлога због којих би ипак могао да се кандидује за место председника. Пре свега, да обезбеди један сигуран мандат и да врло вероватно у том случају тежиште моћи пребаци на своју воденцу, на функцију шефа државе. Ипак, имајући у виду његове амбиције и започете послове, обећање бирачим, мислим да му се не исплати му се да калкулише на такав начин, закључује Клачар.

Светлана Станковић

Три сценарија за изборе

На питање какав сценарио очекује наредног пролећа, Бојан Клачар  наводи да је даље најреалнији сценарио онај који је једини редован -  да ћемо имати председничке изборе, иако су најаве и нека очекивања другачија.

- Сам премијер није искључио и одржавање парламнетарних избора, али ја ако већ могу да радим неку врсту пројекције, видим ову опцију. На другом месту је евентуално спајање са беградским изборима, пошто је њихов редован термин 2018. године и тек можда на крају је трећа варијанта, нека врста општих избора, процењује Клачар. Како додаје СНС има простора за политички маневар и могу своју одлуку да развуку до почетка фебруара како би сагледали која им је опција најбоља.

- Имајући у виду да такве одлуке доминантно зависе од премијера, евентуално још неког уског круга људи, не можемо искључити и тај сценарио јер они без проблема имају два месеца могућности да калкулишу, ураде истраживања, сачекају евентуално опозиционог кандидата, па тек онда одлуче. Мени се ипак чини да би мало дугодочније гледано за СНС  био мало већи ризик да распишу сада и парламентарне, него да се иде само на председничке изборе.

Уставне промене?

По речима политчког аналитичара Бранка Радуна, проблем када су на позицијама премијера и председника државе две јаке супротстављене личности треба да буде решен уставним променама.

-  Тај дефект система мора да се отклони. Уставним променама треба да се разреши дилема две опције, које се заговарајули. Прва је да се председник бира и даље непосредно, али са већим овлашћењима попут америчког  и руског председника. Насупрот томе заговорници канцеларског система су за избор председника у парламенту као у Немачкој, с тим што би власт била код премијера, предочава Радун.