TEMA: Glas građana, jak premijer i moć predsednika

izaziva toliku pažnju u srpskoj političkoj javnosti, kada u podeli karata vlasti, mnogi smatraju da je stanar Andrićevog venca pre svega protokolarna ličnost? Ako je suditi po onome što stoji u Ustavu Srbije, ovlašćenja koja ima predsednik Republike po nekima nisu naročita, ali ima i onih koji tumače da ostavljaju dosta prostora za uticaj.

Šef države predlaže mandatara za sastav nove vlade, predstavlja zemlju u inostranstvu, postavlja i opoziva ambasadore Srbije u inostranstvu, na predlog Vlade. Prima i akreditivna i opozivna pisma stranih diplomata u Srbiji. Predsednik nema zakonodavnu ili izvršnu vlast. Međutim, sve zakone koje donese Skupština on mora da proglasi. Ustav mu daje pravo da vrati zakon Skupštini na ponovno razmatranje, ali tu ipak poslednju reč ima Skupština. Ukoliko to Vlada predloži, predsednik raspušta Skupštinu i raspisuje prevremene izbore. Po predlogu Vlade, predsednik proglašava i vanredno stanje.

Nakon što položi zakletvu pred poslanicima, predsednik postaje i vrhovni komandant oružanih snaga Srbije - u skladu sa zakonom postavlja, unapređuje, ili razrešava oficire Vojske Srbije. Predlaže deo sudija Ustavnog suda, a takođe dodeljuje državna odlikovanja i odlučuje o pomilovanju osuđenika.

Politički analitičar Brano Radun ukazuje da je priča o predsedničkim izborima dobila na značaju zbog toga što predsednik Srbije i pored toga što nema velika ovlašćenja,  nije samo protokolarna funkcija. Pošto ga građani biraju neposredno, to mu daje autoritet u društvu, naglašava on u izjavi za „Dnevnik“.

- Realna vlast jeste u Vladi i kod premijera, ali ni ingerencije predsednika nisu beznačajne, primećuje Radun. - Najznačajnija stvar je da bi u slučaju da bude izabrana ličnost iz nekog suprotnog tabora u odnosu na vlast,  on mogao da oponira premijeru, koji bi u njemu dobio teško bi se moglo reći opoziciju, već pre rivala. Setimo se da je Boris Tadić bio predsednik kada DS nije bio u vlasti, a stranka je preko njegovog autoriteta uspela da uđe u izvršnu vlast, u kojoj nije bila između 2004 i 2008. godine, podseća naš sagovornik.

Podseća i da  Srbija ima manje - više loše iskustvo sa kohabitacijom, koja nastupa kada su predsednik i premijer iz različitih političkih opcija, a situauciju otežava ako su im stavovi deološki i strateško različiti, da ne kažemo suprotstavljeni.

- Tada imate  neku vrstu političkog konflikta, pa politčki sistem zbog toga postaje nestabilan, ako imate dve jake ličnosti koje nisu iz istog tima. Još ako lično baš nisu u dobrim odnosima, onda kohabitacija postaje problem i balast političkog sistema. Predsednik ne može da blokira vladu ali može da je usporava, a vlada može da umanji značaj predsednika, što znači da imaju mehanizme da drugoj strani prave probleme, navodi Radun. Podseća na doba kohabitacije Koštunice i Đinđića, koja se okončala razlazom i time što je DS  izbacio iz parlamenta DES, tada najjaču stranku u Srbiji.

Dodaje da je politički sistem bio u blokadi i u vreme vlasti Tadića i Koštunice, „ u nekom periodu je to bilo podnošljivo, ali na kraju je eskaliralo u politički rivalitet  i sukob “.

Izvršni direktor CeSID - a Bojan Klačar podvlači da time što je direktno izabran, predsednik vuče veliki legitimitet, naročito zbog toga što sa nekom većom izlaznošću može da dobije i više od milion i po glasova.  Drugi razlog velike pažnje koja se pridaje ovim  izborima je  činjenici da su  u Srbiji okidač za političke promene vrlo često predsednički, a ne parlamentarni izbori.

- SNS nije došla na vlast prvo parlamenatranim izborima, nego je tome prethodila pobeda Tomislava Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora. Zato što mogu biti često zamajac promena, predsednički  izbori nisu tako obični i  tako beznačajni- primećuje Klačar.

Na pitanje da li se u takvoj situaciji Vučiću politički isplati da se kandiduje na predsedničkim izborima, odgovara da „srednjoročno i dugoročno gledano iz ugla onoga što su njegove ambicije i strategije, odgovor je ne“.

- On se nalazi na poziciji premijera sa koje može mnogo više da uradi. Ukoliko bude razmišljao više stranački, ima nekoliko razloga zbog kojih bi ipak mogao da se kandiduje za mesto predsednika. Pre svega, da obezbedi jedan siguran mandat i da vrlo verovatno u tom slučaju težište moći prebaci na svoju vodencu, na funkciju šefa države. Ipak, imajući u vidu njegove ambicije i započete poslove, obećanje biračim, mislim da mu se ne isplati mu se da kalkuliše na takav način, zaključuje Klačar.

Svetlana Stanković

Tri scenarija za izbore

Na pitanje kakav scenario očekuje narednog proleća, Bojan Klačar  navodi da je dalje najrealniji scenario onaj koji je jedini redovan -  da ćemo imati predsedničke izbore, iako su najave i neka očekivanja drugačija.

- Sam premijer nije isključio i održavanje parlamnetarnih izbora, ali ja ako već mogu da radim neku vrstu projekcije, vidim ovu opciju. Na drugom mestu je eventualno spajanje sa begradskim izborima, pošto je njihov redovan termin 2018. godine i tek možda na kraju je treća varijanta, neka vrsta opštih izbora, procenjuje Klačar. Kako dodaje SNS ima prostora za politički manevar i mogu svoju odluku da razvuku do početka februara kako bi sagledali koja im je opcija najbolja.

- Imajući u vidu da takve odluke dominantno zavise od premijera, eventualno još nekog uskog kruga ljudi, ne možemo isključiti i taj scenario jer oni bez problema imaju dva meseca mogućnosti da kalkulišu, urade istraživanja, sačekaju eventualno opozicionog kandidata, pa tek onda odluče. Meni se ipak čini da bi malo dugodočnije gledano za SNS  bio malo veći rizik da raspišu sada i parlamentarne, nego da se ide samo na predsedničke izbore.

Ustavne promene?

Po rečima politčkog analitičara Branka Raduna, problem kada su na pozicijama premijera i predsednika države dve jake suprotstavljene ličnosti treba da bude rešen ustavnim promenama.

-  Taj defekt sistema mora da se otkloni. Ustavnim promenama treba da se razreši dilema dve opcije, koje se zagovarajuli. Prva je da se predsednik bira i dalje neposredno, ali sa većim ovlašćenjima poput američkog  i ruskog predsednika. Nasuprot tome zagovornici kancelarskog sistema su za izbor predsednika u parlamentu kao u Nemačkoj, s tim što bi vlast bila kod premijera, predočava Radun.