„Кадија“ из Черевића на челу колоне

на Миленијумској изложби у Будимпешти 1896. године, али и да тамо никада није стигла, јер је аутор, по жељи наручиоца, морао да испоштује примедбе изнете на рачун управо у Музеју Војводине изложеног платна, али је мање познато чије је ликове Паја Јовановић укомпоновао у своје ремек дело.

Многа велика сликарска дела настала су уз помоћ фотографа и фотографија. Уметници нису о тој сарадњи радо говорили, али су неки великани о томе оставили и писмене трагове. Један од њих је и наш славни Урош Предић, који је радо користио фотографске портрете да би на свој начин дочарао ликове који му из било којих разлога нису били доступни за директно позирање: или је личност била болесна, недоступна негде у свету, или чак умрла. Предић је, на пример, лепи портрет Михајла Пупина, који се чува у Матици српској, урадио уз помоћ фотографије снимљене у Америци.

Историјску слику „Сеоба Срба“ легендарни Паја Јовановић је крајем 19. века  насликао по поруџбини патријарха Георгија Бранковића и том приликом наручиоца слике уобличио као патријарха Арсенија Чарнојевића, а за реализацију најмаркантније личности на слици, рањеног старог ратника у првом плану, позирао је тадашњи судија Никола Игић из – Черевића. Наиме, док је стварао једно од најпознатијих ликовних остварења нашег сликарства, Паја Јовановић је боравио у фрушкогорским манастирима и саветовао се с искусним историчарем Иларионом Руварцем у манастиру Гргетегу.

У то време у Сремским Карловцима је службовао Никола Игић, “кадија из Черевића“. Маркантна личност густог брка запала је за око великом сликару, па се Игићев лик нашао на чувеном платну као централна личност старца са опаклијом и шубаром на глави на челу колоне досељеника са Косова. Новосадски фотограф Вајда Деже је, пак, Игића представио сасвим у другом, реалном светлу: као господина са крзном и модерним цилиндером у руци.

Никола Игић је рођен у Черевићу 1855. године где је  и умро у септембру 1943. Потиче из породице сиромашног сеоског кројача.Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Новом Саду и Правни факултет у Бечу, као стипендиста Матице српске. За време студија права стекао је и образовање из историје, европске културе и светске књижевности. Службовао је као судија у више места у Хрватској, Славонији и Срему. Много је путовао по целом свету (Одеса,Трст,Венеција,Париз,...), а приликом боравка у Њујорку упознао је и Николу Теслу. Пре пензионисања био је председник суда у Сремским Карловцима. Богату библиотеку је завештао основној школи у родном месту. Није се женио, био је прави кицош са каранфилом у реверу, носио је беле рукавице и полуцилиндер, прави представник „бечке школе“. Умро је пред крај Другог светског рата након тортуре усташа. Није имао наследника па је сам себи у Черевићу изградио гробницу и на њој подигао споменик на којем је уклесан епитаф који потврђује да је „овековечен на слици ’Сеоба Србаља’ у Карловцима“.

Боривој Миросављевић

Поправни због патријархових примедби

Саборски одбор је у Сремским Карловцима 1895. године, преко патријарха Георгија Бранковића, наручио од Паје Јовановића слику на којој ће бити приказана сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, за десет хиљада форинти. Требало је да слика буде завршена за годину дана и изложена на Миленијумској изложби у Будимпешти. Међутим, наручиоци су имали примедбе на прву верзију слике (између осталог, замерено му је што је у први план ставио овце) па је аутор коначном платну понешто одузео и додао. Но, због тога није успео да слику заврши до изложбе у Пешти и за предвиђену турнеју до Берлина, Париза и Минхена. „Сеоба Срба“ је 45 година красила Патријаршијски двор у Сремски Карловцима да би је усташе за време Другог светског рата однеле у Загреб. Срећом није уништена па је после рата враћена у Србију и рестаурирана у Народном музеју у Београду.