Позови 194 кад је стварно хитно

 у што скорије време добије своју зграду. Како нам је потврдио директор Завода, специјалиста интерне медицине др Богдан Живановић, пројектна документација је у основи припремљена и, ако све буде текло по плану, на пролеће би могла почети радови на градском плацу омеђеном Булеваром патријарха Павла и улицама Јастребачком и Илариона Руварца, а онда би било реално да нова зграда потпуно буде у функцији за око две године.



– Као једини Завод за хитну медицинску помоћ на целој територији Војводине ми практично до сада нисмо имали где да опсервирамо пацијенте које збрињавамо. Зато ће срце нове зграде бити савремено опремљене амбуланте за прехоспитални третман ургентних пацијената. Тиме ћемо не само подићи ниво здравствене заштите грађана, него и значајно смањити притисак на Ургентни центар – објашњава др Живановић. 

Поред медицинског блока организованог по најновијим светским стандардима за прехоспитално дијагностиковање и лечење ургентних стања, што подразумева од реанимације и лабораторије за хитне анализе до ноћних амбуланти за децу и одрасле, пројектом је предвиђено да у новој згради Завод добије и простран едукативни центар, који би у случају каквих масовних несрећа, елементарних непогода или других ванредних ситуација, брзо могао да се трансформише у пункт за збрињавање већег броја повређених...



– Осим што ће служити за перманентну напредну едукацију медицинског особља, идеја нам је да у овом центру и за становништво организујемо радионице за пружање прве помоћи код срчаног застоја, траума, саобраћајних несрећа... Јер, до сада смо, рецимо, на подручју града поставили 13 аутоматских екстерних дефибрилатора, али се они не користе јер грађани не знају шта с њима да раде, иако је руковање крајње једноставно. За све ово време ти су апарати  употребљени само два пута: једном на Железничкој станици, када је пружни радник успео да оживи пацијента, који је и данас жив; и други пут у Луци, што је, нажалост, било безуспешно – али је бар покушано... 



Део будућег комплекса намењен је гаражама за интервентна возила, али др Живановић напомиње да то не значи и да би били укинути постојећи пунктови по граду и приградским насељима – у Сремској Каменици, Петроварадину, Кисачу, Каћу и Футогу. Јер, суштина је да се задржи тзв. златни стандард у брзини реакције интервентне екипе...



– За први ред хитности, односно најургентнија стања, стандардом се сматра излазак на терен у року од 8 минута, док је наш просек 6 минута и 10 секунди. Ипак, за Нови Сад и приградска насеља било би пожељно да у сваком тренутку буде оперативно 12 интервентних екипа, наспрам садашњих 9, али за такву организацију немамо довољно људи. Стога нам највећи проблем представља кад будемо затрпани позивима који често уопште нису за нас.



Разумем да је некада тешко објективно проценити када заиста треба звати Хитну помоћ, јер сваком од нас све је хитно када је здравље у питању. Али и грађани морају бити свесни да су у нашем фокусу саобраћајне несреће, разне озбиљне трауме, падови с висине, инфаркти миокарда... речју, ситуације у којима је пацијент животно угрожен. И да због неоправданог позива нашој екипи неко коме је хитна медицинска помоћ заиста неопходна можда неће бити збринут на време.



Мирослав Стајић 

Мора се решити проблем плата возача



Државни ревизор направио је последњих месеци велике проблеме заводима за хитну медицинску помоћ, инсистирајући на стриктном поштовању уредбе о коефицијентима, према којој возачи кола хитне помоћи не могу да имају већу плату од, рецимо, возача који носи прљав болнички веш. „До сада су, односно од 2002, возачи кола хитне помоћи код нас имали исти коефицијент као и медицински техничари - 13,57, што практично значи основну плату од око 38.000 динара. Сада се, међутим, инсистира на томе да се њихов коефицијент среже на 8,98 односно да им се плата смањи на тек нешто више од 25.000 динара.



Ми, међутим, сматрамо да су наши возачи, са свом одговорношћу коју имају и бројним тренинзима, ретренинзима, обукама и признатим курсевима иза себе, практично трећи члан екипе, уз лекара и медицинског техничара, те да морају тако бити и третирани. Хитна помоћ се у Србији не може ни замислити без три члана екипе, јер возачи помажу приликом реанимације, извлачења унесрећених, носе пацијенте...



И ако им сада кажемо: е, убудуће нећете ништа друго радити већ ћете само возити, ко ће онда, рецимо, спустити реанимираног пацијента са шестог спрата, којег успут треба да вентилирате, а имате докторицу од 45 кила и медицинског техничара? У сваком случају, управе сва четири завода – Београд, Нови Сад, Крагујевац и Ниш - јединствене су по овом питању, без остатка мислимо да смо у праву, а наишли смо и на пуно разумевање у ресорном министарству, и надам се да ће тај проблем ипак бити на ваљан начин решен, па макар и изменом уредбе”, наводи др Живановић.