Страховит Милановићев ударац пристојнијем делу Хрватске

које је лидер хрватског СДП-а и бивши премијер Зоран Милановић изнео на састанку одржаном у сусрет парламентарним изборима заказаним за 11. септембар иза затворених врата са представницима бранитеља. Тај састанак је, међутим, тајно сниман, па су у медијима испливале Милановићеве оцене да БиХ није држава него „биг шит”, а да Срби „желе бити господари Балкана, а заправо су шака јада”...

Након два дана ћутања током којих је очито процењивао да ли му је смисленије, у сусрет парламентарним изборима умекшати реторику или се држати изречених квалификација, Милановић је прек на предизборном скупу у Дубровнику поновио да ће, ако постане премијер, блокирати преговоре Србије и ЕУ, уколико не буде укинут српски закон о универзалној јурисдикцији. И не само то, већ је приде поручио да не може сарађивати и да неће поштовати ”ратне хушкаче и душмане хрватског и српског народа 90-их Томислава Николића и Александра Вучића”.

У угледном загребачком недељнику „Телеграм” је оцењено да је Милановић оваквом реториком, „пристојнијем делу хрватске јавности задао страховит ударац”. „Уместо да након потпуног дебакла хадезеове и мостове власти на одласку и њене острашћене идеолошке револуције, као друштво добијемо алтернативу на левици, ми се суочавамо с практично истим политичким садржајем који овог пута долази с друге стране политичког спектра”, пише „Телеграм”.

– Можда никада као у овој изборној кампањи није било толико популизма – оцењује за „Дневник” познати хрватски публициста Драго Хедл, иначе колумниста „Телеграма”. – Међутим, реторичко билдовање мишића Милановића ипак неће учинити политичким суперменом. Он зна да, постане ли премијер, његови бицепси неће импресионирати Брисел. Хрватска јесте чланица ЕУ, али је најмлађа чланица и једна од најмањих. И буде ли у интересу Брисела да Србија уђе у Унију, неће се баш пуно питати Загреб, без обзира седео ли у Банским дворима Милановић или неко други.

У коментарима Милановићевих изјава, не само ових скорашњих, него и неких пређашњих, попут извлачења из анонимности деде-усташе или минимизације коришћења поздрава „За дом спремни”, комшијски аналитичари не пропуштају да примете како се и на овом примеру потврђује матрица према којој левица пошто-пото покушава да привуче бираче деснице, иако они заправо никада за њу неће гласати, па онда на крају остане и без озбиљног комада властитог бирачког тела. На том фону су и оцене да Милановићу „реторички десант на Србију и БиХ” тешко може помоћи на предстојећим изборима.

–  За разлику од деснице у Хрватској, која се никада није улагивала ни подилазила левим бирачима - апсурдно, једини изузетак су биле благе назнаке у време Фрање Туђмана, када је биста Јосипа Броза Тита красила његову канцеларију све док је с Пантовчака није избацила актуелна председница Републике – левица, поготово откако је предводи Зоран Милановић, стално то чини на разне начине. Треба се само сетити како је Милановић био спреман ићи у коалицију и са странком Бранимира Главаша, док је овај још био у затвору због ратних злочина – наводи Хедл. – Мислим да је у питању комплекс хрватске левице, која жели доказати своје домољубље на начин да преузима реторику деснице. Наравно, Милановић греши када мисли да би реториком коју сада употребљава могао привући део десних бирача. Пре ће бити да ће на тај начин изгубити део својих. Слично је, уосталом, прошао и Иво Јосиповић када је у кампањи за други председнички мандат такође покушавао кокетирати с десницом, па је познато како је прошао: изгубио је изборе.

У сваком случају, сада се као једно од кључних намеће питање може ли Милановић, уколико ипак СДП и његова Народна коалиција победе 11. септембра, као премијер рећи „само сам се шалио”? Или би његов улазак у Банске дворе заиста могао значити потпуно урушавање већ ионако последњих месеци добрано уздрманих односа Загреба и Београда?

–  Изборна кампања је једно, вођење политике након избора нешто сасвим друго – каже Хедл. – Наравно, Милановић ће имати проблем односа са суседима, поготово Србијом, постане ли премијер, но политичари увек нађу начин како да изгладе односе када им је то у интересу. Примера за то имате безброј. Нису ли у време најжешћег рата, без обзира на реторику која је владала, без обзира на сам тај крвави рат, Туђман и Милошевић били у сталном контакту? И још нешто: готово је сигурно да државници о својим страним колегама, у ужим, затвореним круговима, трачаре на исти начин, употребљавајући реторику сличну Милановићевој. Не бих рекао ни да су државници у Србији изузетак. Нисам ничији адвокат, али то је политика. Таква је.

Мирослав Стајић