Strahovit Milanovićev udarac pristojnijem delu Hrvatske
koje je lider hrvatskog SDP-a i bivši premijer Zoran Milanović izneo na sastanku održanom u susret parlamentarnim izborima zakazanim za 11. septembar iza zatvorenih vrata sa predstavnicima branitelja. Taj sastanak je, međutim, tajno sniman, pa su u medijima isplivale Milanovićeve ocene da BiH nije država nego „big šit”, a da Srbi „žele biti gospodari Balkana, a zapravo su šaka jada”...
Nakon dva dana ćutanja tokom kojih je očito procenjivao da li mu je smislenije, u susret parlamentarnim izborima umekšati retoriku ili se držati izrečenih kvalifikacija, Milanović je prek na predizbornom skupu u Dubrovniku ponovio da će, ako postane premijer, blokirati pregovore Srbije i EU, ukoliko ne bude ukinut srpski zakon o univerzalnoj jurisdikciji. I ne samo to, već je pride poručio da ne može sarađivati i da neće poštovati ”ratne huškače i dušmane hrvatskog i srpskog naroda 90-ih Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića”.
U uglednom zagrebačkom nedeljniku „Telegram” je ocenjeno da je Milanović ovakvom retorikom, „pristojnijem delu hrvatske javnosti zadao strahovit udarac”. „Umesto da nakon potpunog debakla hadezeove i mostove vlasti na odlasku i njene ostrašćene ideološke revolucije, kao društvo dobijemo alternativu na levici, mi se suočavamo s praktično istim političkim sadržajem koji ovog puta dolazi s druge strane političkog spektra”, piše „Telegram”.
– Možda nikada kao u ovoj izbornoj kampanji nije bilo toliko populizma – ocenjuje za „Dnevnik” poznati hrvatski publicista Drago Hedl, inače kolumnista „Telegrama”. – Međutim, retoričko bildovanje mišića Milanovića ipak neće učiniti političkim supermenom. On zna da, postane li premijer, njegovi bicepsi neće impresionirati Brisel. Hrvatska jeste članica EU, ali je najmlađa članica i jedna od najmanjih. I bude li u interesu Brisela da Srbija uđe u Uniju, neće se baš puno pitati Zagreb, bez obzira sedeo li u Banskim dvorima Milanović ili neko drugi.
U komentarima Milanovićevih izjava, ne samo ovih skorašnjih, nego i nekih pređašnjih, poput izvlačenja iz anonimnosti dede-ustaše ili minimizacije korišćenja pozdrava „Za dom spremni”, komšijski analitičari ne propuštaju da primete kako se i na ovom primeru potvrđuje matrica prema kojoj levica pošto-poto pokušava da privuče birače desnice, iako oni zapravo nikada za nju neće glasati, pa onda na kraju ostane i bez ozbiljnog komada vlastitog biračkog tela. Na tom fonu su i ocene da Milanoviću „retorički desant na Srbiju i BiH” teško može pomoći na predstojećim izborima.
– Za razliku od desnice u Hrvatskoj, koja se nikada nije ulagivala ni podilazila levim biračima - apsurdno, jedini izuzetak su bile blage naznake u vreme Franje Tuđmana, kada je bista Josipa Broza Tita krasila njegovu kancelariju sve dok je s Pantovčaka nije izbacila aktuelna predsednica Republike – levica, pogotovo otkako je predvodi Zoran Milanović, stalno to čini na razne načine. Treba se samo setiti kako je Milanović bio spreman ići u koaliciju i sa strankom Branimira Glavaša, dok je ovaj još bio u zatvoru zbog ratnih zločina – navodi Hedl. – Mislim da je u pitanju kompleks hrvatske levice, koja želi dokazati svoje domoljublje na način da preuzima retoriku desnice. Naravno, Milanović greši kada misli da bi retorikom koju sada upotrebljava mogao privući deo desnih birača. Pre će biti da će na taj način izgubiti deo svojih. Slično je, uostalom, prošao i Ivo Josipović kada je u kampanji za drugi predsednički mandat takođe pokušavao koketirati s desnicom, pa je poznato kako je prošao: izgubio je izbore.
U svakom slučaju, sada se kao jedno od ključnih nameće pitanje može li Milanović, ukoliko ipak SDP i njegova Narodna koalicija pobede 11. septembra, kao premijer reći „samo sam se šalio”? Ili bi njegov ulazak u Banske dvore zaista mogao značiti potpuno urušavanje već ionako poslednjih meseci dobrano uzdrmanih odnosa Zagreba i Beograda?
– Izborna kampanja je jedno, vođenje politike nakon izbora nešto sasvim drugo – kaže Hedl. – Naravno, Milanović će imati problem odnosa sa susedima, pogotovo Srbijom, postane li premijer, no političari uvek nađu način kako da izglade odnose kada im je to u interesu. Primera za to imate bezbroj. Nisu li u vreme najžešćeg rata, bez obzira na retoriku koja je vladala, bez obzira na sam taj krvavi rat, Tuđman i Milošević bili u stalnom kontaktu? I još nešto: gotovo je sigurno da državnici o svojim stranim kolegama, u užim, zatvorenim krugovima, tračare na isti način, upotrebljavajući retoriku sličnu Milanovićevoj. Ne bih rekao ni da su državnici u Srbiji izuzetak. Nisam ničiji advokat, ali to je politika. Takva je.
Miroslav Stajić