Добро је само друштвима у којима је и радницима добро

у свим предузећима која послују у Србији грантовано је Уставом и Законом о раду. Но, у пракси оно изостаје у многим компанијама, поготово страним. А како се данас бележи све више повреда радничких права, од неисплаћених плата, тешких услова рада, непоштовања радног времена до незаконитих  полиграфа и ношења пелена, а синдиката нема - јер су практично забрањени, чини се да су радници остављени на ветрометини да се сами сналазе.

И онда изрони податак да у таквој Србији тренутно „делује” око 25.000 синдикалних организација са исто толико синдикалних лидера!? А са друге стране радници као да никада нису били пониженији и униженији, па се с правом поставља питање чему служи такво синдикално организовање ако није гаранција заштите запослених. Професор Дарко Маринковић, експерт за индустријске односе, објашњава за “Дневник” да би радници у Србији свакако били много заштићенији да су синдикати бољи, односно да су у стању да обављају “дужност” због које су основани.

– Историја радничког покрета и индустријских односа у целини потврђује да је побољшање положаја радника и виши ниво њихових права у великој мери тековина синдикалне борбе и јачања друштвене моћи синдиката. Такође, и стање радничких и синдикалних права је у сваком друштву поуздани показатељ друштвене моћи синдиката, баш као и развоја демократије, економског и технолошког развоја. Дакле, у оним друштвима у којима је радницима добро, свима је добро – каже Маринковић.

Наш саговорник истиче да велики део одговорности за стање у коме се данас налази свет рада у Србији лежи управо на синдикатима, заправо на чињеници да они такви какви јесу нису у стању да заштите српског радника.

– Добро је позната чињеница да су синдикати слаби и подељени, да раде једни против других, да бирократизована синдикална руководства штите своје себичне интересе, а да синдикати у целини нису успели да изађу из окова старог концепта и праксе из једнопартијског система. Другим речима, моћ синдиката је у целини мала, а поверење у њих на веома ниском нивоу. И ту нема велике разлике између јавних и приватних компанија. Само што је код приватних компанија то уочљивије, јер је држава заинтересована да у јавним предузећима сачува социјални мир – сматра Маринковић.

На питање да ли би страни инвестотори, који се последњих месец дана помињу по кршењу радничких права – у чега се уверила и инспекцијска служба Министарства рада – могли то исто да раде у својим матичним државама, односно зашто сматрају да овде могу што тамо не могу, Маринковић одговара Балашевићевим стиховима: принцип је исти, све су остало нијансе...

– Сваки послодавац, нарочито у условима економске кризе, настоји да максимално смањи трошкове, укључујући и трошкове радне снаге. Криза је време пада производње, па тако и пада тражње за радном снагом, а то опет значи и пада цене радне снаге и других материјалних права радника. И синдикати у развијеним земљама тада прелазе на такозвану дефанзивну стратегију, стратегију одбране до тада стечених права. Јер власници капитала тада наступају по моделу “узми или остави”, пошто увек има оних који су спремни да раде под још неповољнијим условима – каже Маринковић.

За данашњи положај радника у Србији, по његовим речима, није крива само држава, односно не би било поштено пребацивати на њу сву кривицу што није обезбеђена потпуна заштита запослених. Јер, сматра наш саговорник, добар део одговорности за стање какво је данас сносе управо синдикати који се у претходним годинама нису трансформисали.

– Најлакше је рећи: Крива је држава, али се тиме не решава проблем. Мислим да такав став потиче из оног времена у коме је држава била третирана као мама, а грађани као поданици. Мислим да нам је потребно више сопствених иницијатива, храбрости, предузетништва, енергије која ће нас из службеничког водити у предузетничко друштво. Потребни су нам и снажнији синдикати, јачање владавине права. Другим речима, власници капитала су данас у позицији да бирају и уцењују и то је слика  која је последица дубоке и трајне економске и друштвене, а наровно и моралне кризе из које се још не види излаз – закључује професор Маринковић.

Љубинка Малешевић