Dobro je samo društvima u kojima je i radnicima dobro

u svim preduzećima koja posluju u Srbiji grantovano je Ustavom i Zakonom o radu. No, u praksi ono izostaje u mnogim kompanijama, pogotovo stranim. A kako se danas beleži sve više povreda radničkih prava, od neisplaćenih plata, teških uslova rada, nepoštovanja radnog vremena do nezakonitih  poligrafa i nošenja pelena, a sindikata nema - jer su praktično zabranjeni, čini se da su radnici ostavljeni na vetrometini da se sami snalaze.

I onda izroni podatak da u takvoj Srbiji trenutno „deluje” oko 25.000 sindikalnih organizacija sa isto toliko sindikalnih lidera!? A sa druge strane radnici kao da nikada nisu bili poniženiji i uniženiji, pa se s pravom postavlja pitanje čemu služi takvo sindikalno organizovanje ako nije garancija zaštite zaposlenih. Profesor Darko Marinković, ekspert za industrijske odnose, objašnjava za “Dnevnik” da bi radnici u Srbiji svakako bili mnogo zaštićeniji da su sindikati bolji, odnosno da su u stanju da obavljaju “dužnost” zbog koje su osnovani.

– Istorija radničkog pokreta i industrijskih odnosa u celini potvrđuje da je poboljšanje položaja radnika i viši nivo njihovih prava u velikoj meri tekovina sindikalne borbe i jačanja društvene moći sindikata. Takođe, i stanje radničkih i sindikalnih prava je u svakom društvu pouzdani pokazatelj društvene moći sindikata, baš kao i razvoja demokratije, ekonomskog i tehnološkog razvoja. Dakle, u onim društvima u kojima je radnicima dobro, svima je dobro – kaže Marinković.

Naš sagovornik ističe da veliki deo odgovornosti za stanje u kome se danas nalazi svet rada u Srbiji leži upravo na sindikatima, zapravo na činjenici da oni takvi kakvi jesu nisu u stanju da zaštite srpskog radnika.

– Dobro je poznata činjenica da su sindikati slabi i podeljeni, da rade jedni protiv drugih, da birokratizovana sindikalna rukovodstva štite svoje sebične interese, a da sindikati u celini nisu uspeli da izađu iz okova starog koncepta i prakse iz jednopartijskog sistema. Drugim rečima, moć sindikata je u celini mala, a poverenje u njih na veoma niskom nivou. I tu nema velike razlike između javnih i privatnih kompanija. Samo što je kod privatnih kompanija to uočljivije, jer je država zainteresovana da u javnim preduzećima sačuva socijalni mir – smatra Marinković.

Na pitanje da li bi strani investotori, koji se poslednjih mesec dana pominju po kršenju radničkih prava – u čega se uverila i inspekcijska služba Ministarstva rada – mogli to isto da rade u svojim matičnim državama, odnosno zašto smatraju da ovde mogu što tamo ne mogu, Marinković odgovara Balaševićevim stihovima: princip je isti, sve su ostalo nijanse...

– Svaki poslodavac, naročito u uslovima ekonomske krize, nastoji da maksimalno smanji troškove, uključujući i troškove radne snage. Kriza je vreme pada proizvodnje, pa tako i pada tražnje za radnom snagom, a to opet znači i pada cene radne snage i drugih materijalnih prava radnika. I sindikati u razvijenim zemljama tada prelaze na takozvanu defanzivnu strategiju, strategiju odbrane do tada stečenih prava. Jer vlasnici kapitala tada nastupaju po modelu “uzmi ili ostavi”, pošto uvek ima onih koji su spremni da rade pod još nepovoljnijim uslovima – kaže Marinković.

Za današnji položaj radnika u Srbiji, po njegovim rečima, nije kriva samo država, odnosno ne bi bilo pošteno prebacivati na nju svu krivicu što nije obezbeđena potpuna zaštita zaposlenih. Jer, smatra naš sagovornik, dobar deo odgovornosti za stanje kakvo je danas snose upravo sindikati koji se u prethodnim godinama nisu transformisali.

– Najlakše je reći: Kriva je država, ali se time ne rešava problem. Mislim da takav stav potiče iz onog vremena u kome je država bila tretirana kao mama, a građani kao podanici. Mislim da nam je potrebno više sopstvenih inicijativa, hrabrosti, preduzetništva, energije koja će nas iz službeničkog voditi u preduzetničko društvo. Potrebni su nam i snažniji sindikati, jačanje vladavine prava. Drugim rečima, vlasnici kapitala su danas u poziciji da biraju i ucenjuju i to je slika  koja je posledica duboke i trajne ekonomske i društvene, a narovno i moralne krize iz koje se još ne vidi izlaz – zaključuje profesor Marinković.

Ljubinka Malešević