Осјечким Србима руке лепили селотејпом, убијали их и бацали у Драву

 који су свој живот скончали на обали Драве, руку повезаних селотејпом. На исти су начин 1991. године убијене још две особе чији идентитет није утврђен. Суд је утврдио да су Тихомир Валентић, Мирко Сивић, Дино Контић и Здравко Драгић, припадници Специјалне ускочке сатније, која је била под формалном командом Ивице Крњака, злочине починили по наредби самог Бранимира Главаша, који је наредбе Крњаку слао преко Гордане Гетош Магдић.

Једини који је неким чудом преживео сусрет с припадницима сатније био је Радослав Ратковић. И он је одведен из дома, злостављан па су му везане руке и пуцано му је у главу, након чега је бачен у Драву. Само, метак који га је погодио није био смртоносан па је успео да преживи и остао једини сведок који је испричао какви су се злочини догађали на дравској обали. У случају „Селотејп” кључну улогу у осуди Главаша је играло сведочење Гордане Гетош Магдић.



Други злочин, случај „Гаража”, односи се на отмице и мучења цивила у згради Опшинског секретаријата за народну одбрану у Осијеку, којем је председао Главаш. Он је осуђен због тога што је пропустио да спречи злостављања, а теретио се и да је наредио убиство Ђорђа Петковића, који је био заточен и мучен заједно с Чедомиром Вучковићем, кога су терали да пије акумулаторску киселину.

Кључни сведок у случају „Гаража” био је Крунослав Фехир, у време рата 16-годишњак, који је 15 година након рата изашао у јавност с причом о томе да му је Главаш наредио убијање.



Истрага против Главаша за ове злочине почела је тек маја 2006. године, када му се укида посланички имнунитет, на захтев Државног тужилаштва Републике Хрватске, а истражни судија Жупанијског суда у Загребу одређује Главашу притвор 26. октобра 2006. и почиње истрага. Чим је притворен, Главаш је почео штрајк глађу па је пуштен 3. децембра 2006, а истрага је прекинута. Тек 8. фебруара 2007. истрага се наставља, а 14. априла 2007. се подиже нова оптужница у случају „Селотејп”, а касније и у случају „Гаража”.

Опет је штрајковао глађу па 11. јануара 2008. излази из притвора. Тај судски поступак је окончан 8. маја 2009, а пресуда је гласила десет година затвора. Врховни суд Хрватске је ту казну преиначио на осам година. За случај „Гаража” Главаш је добио пет година затвора, па му је одређена јединствена казна десет година затвора.



Бранимир Главаш је 5. маја 2009. напустио Хрватску и пробегао у Босну и Херцеговину. У БиХ је Главаш ухапшен 28. октобра 2010. године и спроведен у Сарајево, где је провео три месеца, а онда у Зеници осам месеци, да би 21. јуна 2011. био пребачен у КПД Мостар. Пресуде које су му изречене Главаш не признаје и назива све то монтираним процесима и политичким прогоном.



Уставни суд Хрватске је 12. јануара 2015. укинуо пресуду Врховног суда Хрватске за Главаша и сараднике. Врховни суд Хрватске је 7. јуна 2016.  оборио још једну пресуду загребачког Жупанијског суда и вратио предмет на почетак, затраживши строжу казну. Та је пресуда прекјуче обелодањена.

Злочиначка одисеја Бранимира Главаша започиње октобра 1990, када је учествовао с врхом ХДЗ-а у илегалној набавци оружја за потребе чланова ХДЗ-а, ХСП-а и МУП-а Хрватске. Главаш је 12. октобра 1990. именован и званично за секретара Секретаријара за народну одбрану (војни одсек), од руководства ХДЗ-а. Странка ХДЗ и њени чланови су припремани за рат против Срба и ЈНА. Формално 7. децембра 1991. Главаш је именован као комадант одбране Осијека, иако је он то већ месецима неформално обављао.



У фебруару 1991. године је имао састанак с „колегама” из Вуковара, Томиславом Мерчепом и Благом Задром, где су договорени детаљни планови о дестабилизацији комунистичке власти и напади на српска места. У Осијеку је било више од трећине грађана српске националности и велика касарна ЈНА. Баш из тог „неповољног националног састава” произашли су паклени планови ХДЗ-а, који је у Осијеку, као и у другим градовима с национално мештовитим саставом – Вуковару, Сиску, Госпићу, Задру, Карловцу... – да се минирају куће и локали чији су власници српске или нехрватске националности и тако етнички очисте.

Тако је Бранимир Главаш спроводио ту политику у Осијеку, с „приватном војском” коју је имао док није уклонио Јосипа Рајхла-Кира. Дужност команданта осјечке полиције је обављао Јосип Рахајл-Кир, који је хрватским екстремистима сметао јер није желео рат и да убија невине Србе. Зато је 29. јуна 1991. ликвидиран код Тење. Од тада креће свеопшти хаос и безакоње у Осијеку, а главни покретач и конролор свега тога био је управо Бранимир Главаш.

С. Х. Д.

 

Ликвидација Богдана Почуче

Једно од убистава Срба које Осјечани памте јесте убиство Богдана Почуче, шаховског велемајстора и радника предузећа „Штампа”, у које је лично умешан Бранимир Главаш. То је било 29. децембра 1991. Четири особе у маскирним униформама, у „шкоди” без регистарских таблица, дошле су у Вилсонову улицу, где се Богдан Почуча преселио у кућу свог брата Јанка јер је Јанко два месеца раније отишао у Истру да би избегао најаваљену ликвидацију. Ту је Богдан Почуча ухапшен, везан и одвезен на обалу Драве. Убијен је из пиштоља и бачен у реку.



У саставу 160. осјечке бригаде ЗНГ-а, коју је, између осталих, Главаш и основао, постојао је интернационални вод којим је комадовао Аргентинац Едуардо Флорес. У тој групи су били добровољци из иностранства, задужени за тихе ликвидације Срба и уништавање њихове имовине. Осим тога, тај вод је одговоран за ликвидацију два новинара: Швајцарца Кристијана Вутемберга и Паула Yенкинса из Велике Британије. Главаш је наредио њихову ликвидацију јер се бојао да ће отићи у свет и тамо испричати све о томе шта су видели у Осијеку, сазнаје се из истраге.