Osječkim Srbima ruke lepili selotejpom, ubijali ih i bacali u Dravu

 koji su svoj život skončali na obali Drave, ruku povezanih selotejpom. Na isti su način 1991. godine ubijene još dve osobe čiji identitet nije utvrđen. Sud je utvrdio da su Tihomir Valentić, Mirko Sivić, Dino Kontić i Zdravko Dragić, pripadnici Specijalne uskočke satnije, koja je bila pod formalnom komandom Ivice Krnjaka, zločine počinili po naredbi samog Branimira Glavaša, koji je naredbe Krnjaku slao preko Gordane Getoš Magdić.

Jedini koji je nekim čudom preživeo susret s pripadnicima satnije bio je Radoslav Ratković. I on je odveden iz doma, zlostavljan pa su mu vezane ruke i pucano mu je u glavu, nakon čega je bačen u Dravu. Samo, metak koji ga je pogodio nije bio smrtonosan pa je uspeo da preživi i ostao jedini svedok koji je ispričao kakvi su se zločini događali na dravskoj obali. U slučaju „Selotejp” ključnu ulogu u osudi Glavaša je igralo svedočenje Gordane Getoš Magdić.



Drugi zločin, slučaj „Garaža”, odnosi se na otmice i mučenja civila u zgradi Opšinskog sekretarijata za narodnu odbranu u Osijeku, kojem je predsedao Glavaš. On je osuđen zbog toga što je propustio da spreči zlostavljanja, a teretio se i da je naredio ubistvo Đorđa Petkovića, koji je bio zatočen i mučen zajedno s Čedomirom Vučkovićem, koga su terali da pije akumulatorsku kiselinu.

Ključni svedok u slučaju „Garaža” bio je Krunoslav Fehir, u vreme rata 16-godišnjak, koji je 15 godina nakon rata izašao u javnost s pričom o tome da mu je Glavaš naredio ubijanje.



Istraga protiv Glavaša za ove zločine počela je tek maja 2006. godine, kada mu se ukida poslanički imnunitet, na zahtev Državnog tužilaštva Republike Hrvatske, a istražni sudija Županijskog suda u Zagrebu određuje Glavašu pritvor 26. oktobra 2006. i počinje istraga. Čim je pritvoren, Glavaš je počeo štrajk glađu pa je pušten 3. decembra 2006, a istraga je prekinuta. Tek 8. februara 2007. istraga se nastavlja, a 14. aprila 2007. se podiže nova optužnica u slučaju „Selotejp”, a kasnije i u slučaju „Garaža”.

Opet je štrajkovao glađu pa 11. januara 2008. izlazi iz pritvora. Taj sudski postupak je okončan 8. maja 2009, a presuda je glasila deset godina zatvora. Vrhovni sud Hrvatske je tu kaznu preinačio na osam godina. Za slučaj „Garaža” Glavaš je dobio pet godina zatvora, pa mu je određena jedinstvena kazna deset godina zatvora.



Branimir Glavaš je 5. maja 2009. napustio Hrvatsku i probegao u Bosnu i Hercegovinu. U BiH je Glavaš uhapšen 28. oktobra 2010. godine i sproveden u Sarajevo, gde je proveo tri meseca, a onda u Zenici osam meseci, da bi 21. juna 2011. bio prebačen u KPD Mostar. Presude koje su mu izrečene Glavaš ne priznaje i naziva sve to montiranim procesima i političkim progonom.



Ustavni sud Hrvatske je 12. januara 2015. ukinuo presudu Vrhovnog suda Hrvatske za Glavaša i saradnike. Vrhovni sud Hrvatske je 7. juna 2016.  oborio još jednu presudu zagrebačkog Županijskog suda i vratio predmet na početak, zatraživši strožu kaznu. Ta je presuda prekjuče obelodanjena.

Zločinačka odiseja Branimira Glavaša započinje oktobra 1990, kada je učestvovao s vrhom HDZ-a u ilegalnoj nabavci oružja za potrebe članova HDZ-a, HSP-a i MUP-a Hrvatske. Glavaš je 12. oktobra 1990. imenovan i zvanično za sekretara Sekretarijara za narodnu odbranu (vojni odsek), od rukovodstva HDZ-a. Stranka HDZ i njeni članovi su pripremani za rat protiv Srba i JNA. Formalno 7. decembra 1991. Glavaš je imenovan kao komadant odbrane Osijeka, iako je on to već mesecima neformalno obavljao.



U februaru 1991. godine je imao sastanak s „kolegama” iz Vukovara, Tomislavom Merčepom i Blagom Zadrom, gde su dogovoreni detaljni planovi o destabilizaciji komunističke vlasti i napadi na srpska mesta. U Osijeku je bilo više od trećine građana srpske nacionalnosti i velika kasarna JNA. Baš iz tog „nepovoljnog nacionalnog sastava” proizašli su pakleni planovi HDZ-a, koji je u Osijeku, kao i u drugim gradovima s nacionalno meštovitim sastavom – Vukovaru, Sisku, Gospiću, Zadru, Karlovcu... – da se miniraju kuće i lokali čiji su vlasnici srpske ili nehrvatske nacionalnosti i tako etnički očiste.

Tako je Branimir Glavaš sprovodio tu politiku u Osijeku, s „privatnom vojskom” koju je imao dok nije uklonio Josipa Rajhla-Kira. Dužnost komandanta osječke policije je obavljao Josip Rahajl-Kir, koji je hrvatskim ekstremistima smetao jer nije želeo rat i da ubija nevine Srbe. Zato je 29. juna 1991. likvidiran kod Tenje. Od tada kreće sveopšti haos i bezakonje u Osijeku, a glavni pokretač i konrolor svega toga bio je upravo Branimir Glavaš.

S. H. D.

 

Likvidacija Bogdana Počuče

Jedno od ubistava Srba koje Osječani pamte jeste ubistvo Bogdana Počuče, šahovskog velemajstora i radnika preduzeća „Štampa”, u koje je lično umešan Branimir Glavaš. To je bilo 29. decembra 1991. Četiri osobe u maskirnim uniformama, u „škodi” bez registarskih tablica, došle su u Vilsonovu ulicu, gde se Bogdan Počuča preselio u kuću svog brata Janka jer je Janko dva meseca ranije otišao u Istru da bi izbegao najavaljenu likvidaciju. Tu je Bogdan Počuča uhapšen, vezan i odvezen na obalu Drave. Ubijen je iz pištolja i bačen u reku.



U sastavu 160. osječke brigade ZNG-a, koju je, između ostalih, Glavaš i osnovao, postojao je internacionalni vod kojim je komadovao Argentinac Eduardo Flores. U toj grupi su bili dobrovoljci iz inostranstva, zaduženi za tihe likvidacije Srba i uništavanje njihove imovine. Osim toga, taj vod je odgovoran za likvidaciju dva novinara: Švajcarca Kristijana Vutemberga i Paula Yenkinsa iz Velike Britanije. Glavaš je naredio njihovu likvidaciju jer se bojao da će otići u svet i tamo ispričati sve o tome šta su videli u Osijeku, saznaje se iz istrage.