Да се смањи радна недеља, али не и плата

Наиме, синдикати широм Европе траже да се радно време скрати са 40 на 35 сати, а представници синдиката у Србији спремни су да подрже овакву инцијативу сматрајући да би она допринела смањењу незапослености.

Ипак, скраћење радне недеље у Србији, могло би се рећи, још је далеко. Наиме, и сада је радна недеља у нашој земљи за око два сата дужа него у Немачкој, Пољској или Португалији, а просечна радна недеља у Европској уније спустила се испод 40 радних сати. Будући да је у Србији до радног места тешко доћи, а лако га изгубити, радници су често приморани да раде дуже него што је предвиђено радном  недељом, а при томе им се прековремени сати веома ретко плаћају. Уз то, скраћењем радне недеље, готово је извесно, смањиле би се и зараде запослених, које су и сада ниске.

Потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије Душко Вуковић сматра да би послодавци у Србији требало да поштују важеће законе који прописују радну недељу од 40 сати. По његовим речима, скраћење радне недеље на 35 сати обезебедило би могућнсот да одређен број незапослених добије посао. Иницијативу за скраћење радне недеље, указује Вуковић, треба подржати и увести у свим секторима, јер се иначе иде ка робовласничким односима, где се онемогућава цивилизацијска тековина осам сати рада.

Сличног је мишљења и председник Конфедерације слободних синдиката Србије Ивица Цветановић, који каже да у Француској већ постоји радна недеља од 35 сати, али да радници раде више и да се сваки сат преко  плати, док је код нас ситуација другачија, јер чак и када послодавац хоће да призна прекорачење сатнице, то се не изражава у новцу, него у слободним данима, што није по закону. Он указује да је се у Србији не поштују важећи прописи, што је веома често у банкарском сектору и масовна је појава код већине приватника, да је 35-часовну недељу могуће увести у Србији јер савремене технологије то дозвољавају, али да се права радника крше на сваком кораку.

На скраћење радне недеље спремни су и послодавци, али уз одређене услове. По речима предедника Уније послодаваца Небојше Атанацковића, један од њих је да не остане одмор од пола сата, који се код нас плаћа, а у свету не, а уз смањење смањење броја радних сати, требало би, пропорционално, да се смањи и зарада.

Економисти указују да би, уз мање радних сати, била већа запосленост и потражња радне снаге. Наиме, приморавање запослених да раде превише/предуго доводи до умора и стреса, али и чешћих грешака и повреда, а продуктивност пада. Практично се може рећи да није суштински важно колико се сати ради, већ колико је време које се проведе на радном месту ефикасно потрошено и колика је продуктивност запослених. Уз смањење радних сати, више би времена остало за одмор и друштвени живот, а то позитивно утиче на продуктивност. Наиме, најбољи резултати рада постижу се уколико су запослени одморни и задовољни, ако после радног дана имају довољно времена да се посвете себи, породици, дружењу, одмору... Нездовољан, уморан и неиспињен радник, недекватно плаћен и веома често приморан да ради на више радних места како би имао довољно новца за  задовољавање основних животних потреба, који је стално под стресом хоће ли то уепети и да ли ће и сутра радити, не би требало никоме да буде у интересу.

Д. Млађеновић

Позитиван утицај на производњу, али и здравље

Они који се залажу за смањење радне недеље осим тог захтева предлажу и три слободна дана у седмици, указујући да се скраћењем радног дана повећава потрошња, подстиче производња и здравствено стање запослених, али и обезбеђује време за додатно образовање радника. Уз то, смањују се трошкови фирми, емисија угљеника и потрошња горива.