Морални банкрот ФИФА и Сепа Блатера

из најужег круга ФИФА. Они су најмасовнију и најпопуларнију игру довели у жижу скандала какав се не памти у аналима светског спорта. Углед највеће глобалне организације, која окупља чак 209 земаља (Уједињене нације имају 193 члана), из темеља је уздрман и биће потребно доста времена да би поново дошао тамо где је некада био.

Мада се не може категорички тврдити да је доскорашњи председник Међународне фудбалске федерације (ФИФА) Јозеф Сеп Блатер родоначелник свега оног прљавог и нечасног што неколико последњих деценија тешко оптерећује овај спорт, сигурно је да му припада „почасно” место међу онима који су тешко нагрдили лице спорта који привлачи и одушевљава милијарде људи са свих континената.

Овај Швајцарац сасвим обичног изгледа, рођен 1936. године, закорачио је у свет спорта као генерални секретар националног Хокејашког савеза, али је тек у фудбалу показао своје праве „способности”. Радећи најпре као технички управник, а од 1981. и као први сарадник Бразилца Жоао Авеланжа, који је чак 24 године био на челу светске куће фудбала, имао је прилику да прати потезе свога шефа, који је показао умешност у привлачењу моћних спонзора и компанија којима је уступано право телевизијских преноса светских првенстава, чиме су ударени темељи потоњих милијардама долара вредних послова ФИФА. Добро је „испекао” занат и постао сива еминенција огромне и веома утицајне спортске породице.

Са годинама, расле су и Блатерове амбиције, јер је схватио шта значи бити на самом врху. При томе није био ни мало скроман и суптилан: 1994. године је чак предложио самог себе (!?) за председника ФИФА! („не могу више да радим са овим старцем”). Жеља му се испунила и 1998. поверено му је да води светски фудбал. Већ тада је показао да му ни мало није страно „муљање”, а током времена је у томе достигао савршенство. Окружио се групом људи сличних себи, који су без стида и скрупула користили предности високих позиција на којима су се налазили у фудбалској хијерархији. Нису бирали начин и средства да се, сем уобичајених привилегија, преко мита, корупције, прања новца, уцена и ко зна све како, докопају великих пара о којима обични смртници могу само да сањају. Многи од њих сматрали су се светским дипломатама највишег ранга, који имају права на бенефиције и скупе поклоне, а кажу да је Блатер видео себе као добитника Нобелове награде за мир!

Све то није могло проћи незапажено, па се у светској, не само спортској, јавности почео јављати одијум и оправдано незадовољство због бахатог понашања и расипништва моћника из фудбалске врхушке. О томе се није ћутало ни међу функционерима ФИФА, који су захтевали да се јавно проговори о махинацијама и „намештаљкама” у којима су се вртиле десетине и стотине милиона долара.

Први пут питање одговорности Сепа Блатера званично је покренуто на Ванредној сесији Светске фудбалске федерације, одржаној крајам маја 2002. у Сеулу, која је остала ненадмашена по драматичном и неуобичајеном току. Мишел Зен Руфинен, генерални секретар ФИФА, поделио је уочи почетка заседања члановима Извршног комитета ове огранизације поверљив извештај, у коме је на 21 страни изнео конкретне случајеве Блатерове злоупотребе положаја. Међу њима је свакако најзначајнији био онај о заташкавању стварне штете од банкрота највећег маркетиншког партнера ИСЛ/ИСММ, при чему је изгубљено 115 милиона долара а не 32, како је тврдио Блатер, исплатама појединцима и неким федерацијама (од чега 10 милиона долара Џеку Ворнеру, председнику КОНКАКАФ), без икаквог званичног основа и покрића, као и о чудним одлукама везаним за уступање права ТВ преноса за подручје Европе и Америке, при чему су склопљени уговори са онима који су понудили - мање! Зен Руфинен је чак тврдио да може да докаже да је Лусијену Бучарду, фудбалском судији из Нигерије, плаћено 25.000 долара, само да би „ископао” неку прљавштину о функционеру ФС Сомалије Фараху Аду, који је изјавио да му је Блатер нудио 100.000 долара да би на претходним председничким изборима гласао за њега, а не за Швеђанина Ленарта Јохансона.

- Председник Блатер се понаша као диктатор и на тај начин у последње четири године води Светску фудбалску федерацију. У интересу светског фудбала то се мора зауставити и због тога сматрам да немам обавезу да прећутим неке његове поступке којима је на најгрубљи начин прекршио наш Статут, записао је Зен Руфинен.

Сам ток седнице претворио се у лакрдију без преседана. Први пут у историји ФИФА, из конгресне сале орило се звиждање и галама као на стадиону, а у хол су излазили узбуђени и зајапурени делегати. Разлог томе био је начин на који је председавајући руководио сесијом: не обазирући се на Статут, Блатер је узурпирао своје право и грубо одузимао реч свима који су покушали да говоре о поднетим извештајима, пре свега оном о буyету, или поставе неко питање, објашњавајући да су „уписани” и да ће имати прилику да се изјасне сутра - након председничких избора! Шок је био потпун када се за говорницом нашла неколицина људи из Африке, који нису били делегати нити представљали иједну националну федерацију, али су изнели оптужбе на рачун потпредседника Афричке федерације Фараха Ада, који је тврдио да му је пре четири године Блатер нудио мито, да би добио његов глас против Ленарта Јохансона. Када је Ада хтео да одговори, Блатер му је претећим гласом ускратио то право: „Реч не можете да добијете сада, јер нисте на реду. Уписао сам вас и кад дође време говорићете, господине!”

После тога у сали је настао неописив хаос и галама, а сутрадан је одржан 53. Конгрес на коме је спретни манипулатор Сеп Блатер, упркос многим критикама и замеркама изреченим на рачун његовог руковођења и понашања, по други пут изабран за председника ФИФА. У тајном гласању добио је 139 гласова, а његов једини противкандидат Иса Хајату из Камеруна имао је поверење 59 националних федерација.

Да и поред овога, најблаже речено тешко схватљивог, исхода Когреса у врху Светске фудбалске федерације „секире” нису закопане, показала је одлука једанаесторице чланова Извршног комитета ФИФА да не одустану од законске акције коју су раније покренули у Швајцарској против Блатера.

В. Вујин