Лидија Димковска: Политичка алегорија о раздвајању

објављен је у Србији у издању „Агоре“, у преводу Миленка и Уроша Пајића. Лидија Димковска (1971), песникиња и прозна списатељица, докторирала је румунску књижевност у Букурешту. Као слободна уметница и преводилац сада живи у Љубљани... 

- Пре неколико година на песничком фестивалу у Стокхолму, у белој ноћи у којој нисам могла заспати, у хотелској соби на телевизији сам гледала документарац о две сијамске близнакиње из арапског свијета које су се, већ одрасле, одлучиле на операцију раздвајања глава, и то јавно, пред телевизијским камерама. Обе су умрле током операције. Хирург је рекао: „После операције сам данима клечао са главом у наручју супруге и плакао“. Та прича ме је узнемирила и никад је нисам заборавила, напротив, све више сам размишљала о судбини сестара које су се одвојиле тек у смрти. Пожелела сам да сличну судбину потражим у македонском контексту. Такав медицински случај у Македонији није познат, бар по мојим истраживањима, али то уопште није било важно. За мене је било важно измислити и испричати причу која би била могућа и вероватна у овим просторима, са свим друштвеним, психолошким, историјским и савременим околностима једног таквог страшно необичног и трагичног живота.

Шта представљају сијамске близнакиње Злата и Сребра у „Резервном животу“?

- На жалост, у њиховом случају би било добро да су обичне јунакиње, али то нису, од рођења до смрти. Са спојеним главама и немогућности да свака живи свој живот Сребра и Злата су осуђене на трагедију у аристотеловском смислу. У метафоричном смислу оне су два поларитета истог бића. Њихова имена, Злата и Сребра, старомодна у македонској ономастици, су и вечна, због драгоцених метала које симболизују и принципа које садрже. А пажљиви читаоци током приче схватиће зашто је Сребра судбоносно повезана и са Сребреницом, а Злата са Светом Златом Мегленском. Али свакако, мислим да је најважније то што су сијамске близнакиње не само физичка, психолошка и хуманистичка метафора о идентитету Другости, Другог, него и политичка алегорија о раздвајању бивших југословенских република које само по себи не би било тако трагично да није умрло толико људи при тој „операцији“. Без жртава не постоје растанци, раздвојеност, независност. 

Колико је то прича о потрази за идентитетом?

- Питање идентитета уопште није важно и не поставља се тамо где је идентитет стабилан и присутан као нешто што се подразумева само по себи. Када сам живела у Македонији никада нисам питала себе шта сам, све је било са разлогом и последицом: рођена сам у Македонији, живим у Македонији, то је мој дом, говорим македонски, итд. Тако живе сви људи са стабилним личним идентитетима. А када сам отишла из Македоније нисам могла, а да не почнем постављати себи питања (а још више да то чине други): где је мој дом, да ли сам још увек „само“ Македонка, на ком језику говорим, сањам, размишљам, како ме виде други, како се сама осећам. Идентитет је постао релативан, на стакленим ногама.  Седам година сам живела у Румунији, већ 14 година живим у Словенији. Мој идентитет је мозаик из коцкица живота тамо и овамо, али неке су се у међувремену сломиле. Увијек изнова лепим и састављам тај мозаик. У роману је идентитет сијамских близнакиња још комплекснији: иако су од рођења са спојеним главама, идентитет Злате и Сребре „се не подразумева“, њихов заједнички идентитет увијек изнова као диктатор влада над њиховим појединачним идентитетима који не могу доћи до израза због физички спојених глава. Жудња за сопственим идентитетом је њихов циљ. Данас је питање идентитета питање интегритета: човјек који је бачен у историјске, друштвене, политичке и културне прекретнице свог времена осећа сигурност само у себи, у ономе што носи у души, у сећању, у  унутрашњем језику.  

За ваш роман критика каже да се бави трагедијом непреживелих, и отуђености оних који су остали у животу.

- Трагедија непреживелих је увек трагедија преживелих, страдају они који остају, жалећи за својим мртвима. У случају сијамских близнакиња је то драматичније: парадоксално, када једна од њих преживи и коначно може да изгради сопствени идентитет, да живи свој живот, да ради оно што хоће (зато су жељеле да се одвоје, зар не?), она у ствари осећа празнину, њој фали сестра, сестрина глава до њене главе, као да је изгубила пола себе, никада више неће бити „комплетна“. Присутна је и кривица да је сама преживела, а сестра није. Иако је чезнула за осамљеношћу, сада, када је сама, не зна шта са самоћом. Човек је најкомплексније биће и не можемо га третирати линеарно. Отуђеност после смрти сестре је отуђеност и од саме себе и од других: отуђеност је празнина, осећај да не припадаш никоме и да ти нико не припада, а баш тако се осећа сијамска близнакиња која је остала сама.  

Радња се дешава у време распада Југославије?   

- Причу сам хронолошки поставила у време од 1984. до 2012. године, то је раздобље у којем су се догодиле многе промјене не само у Македонији и у земљама бивше Југославије, него и у свету. Догодили су се ратови, падали су и градили се зидови, социјализам је заменио капитализам. У том контексту живе Сребра и Злата, девојчице са спојеним главама, жељећи из дна душе да се једном раздвоје, и то се догоди када одрасту, али са смртном жртвом, слично као у случају бивших југославенских република. То је време у коме сам и сама расла и била сведок свих тих промена. Причајући причу о људима желела сам испричати причу о свету у којем живе, о потрази за самосталношћу која се увек заврши или оствари на рачун неког другог, са жртвом, симболичном или смртном.  Роман је прича о мојој генерацији људи рођеним у седамдесетима, генерацији која је у школи учила о ратовима, али никад није ни замишљала да ће се сама наћи у рату. Распад Југославије је додирнуо сваког човека на тлу бивше Југославије, али на различите начине.   

Вујица Огњеновић

Смилевски, Маџиров, Бужаровска...

Како изгледа савремена македонска књижевност?

- Цитираћу словеначког писца и уредника издавачке куће „Цанкарјева“, Андреја Блатника: „Македонска проза, са пољском и шпанском, је једна најзанимљивих у Европи“. Ја македонску књижевност видим и изнутра и извана и мислим да су нове генерације македонских писаца, не само прозе него и поезије и драме, апсолутно интересантне и добре. Теме су свакако широког дијапазона, и локалне и универзалне, а свакако човек, понајвише мали човек је осовина око ког се шири прича или песма. Свакако би читаоцима скренула пажњу на све што су до сада написали Гоце Смилевски, Никола Маџиров, Румена Бужаровска, Владимир Мартиновски, покојни Игор Исаковски, антологије најмлађе македонске поезије и прозе и свакако средње и старије генерације преко имена Оливере Николове, Драгија Михајловског, Горана Стефановског, Катице Ћулавкове, Риста Лазарева, Кица Колбе, Димитрија Дурацовског, Венка Андоновског, Оливере Ћорвезироске, Јовице Ивановског.