Lidija Dimkovska: Politička alegorija o razdvajanju

objavljen je u Srbiji u izdanju „Agore“, u prevodu Milenka i Uroša Pajića. Lidija Dimkovska (1971), pesnikinja i prozna spisateljica, doktorirala je rumunsku književnost u Bukureštu. Kao slobodna umetnica i prevodilac sada živi u Ljubljani... 

- Pre nekoliko godina na pesničkom festivalu u Stokholmu, u beloj noći u kojoj nisam mogla zaspati, u hotelskoj sobi na televiziji sam gledala dokumentarac o dve sijamske bliznakinje iz arapskog svijeta koje su se, već odrasle, odlučile na operaciju razdvajanja glava, i to javno, pred televizijskim kamerama. Obe su umrle tokom operacije. Hirurg je rekao: „Posle operacije sam danima klečao sa glavom u naručju supruge i plakao“. Ta priča me je uznemirila i nikad je nisam zaboravila, naprotiv, sve više sam razmišljala o sudbini sestara koje su se odvojile tek u smrti. Poželela sam da sličnu sudbinu potražim u makedonskom kontekstu. Takav medicinski slučaj u Makedoniji nije poznat, bar po mojim istraživanjima, ali to uopšte nije bilo važno. Za mene je bilo važno izmisliti i ispričati priču koja bi bila moguća i verovatna u ovim prostorima, sa svim društvenim, psihološkim, istorijskim i savremenim okolnostima jednog takvog strašno neobičnog i tragičnog života.

Šta predstavljaju sijamske bliznakinje Zlata i Srebra u „Rezervnom životu“?

- Na žalost, u njihovom slučaju bi bilo dobro da su obične junakinje, ali to nisu, od rođenja do smrti. Sa spojenim glavama i nemogućnosti da svaka živi svoj život Srebra i Zlata su osuđene na tragediju u aristotelovskom smislu. U metaforičnom smislu one su dva polariteta istog bića. Njihova imena, Zlata i Srebra, staromodna u makedonskoj onomastici, su i večna, zbog dragocenih metala koje simbolizuju i principa koje sadrže. A pažljivi čitaoci tokom priče shvatiće zašto je Srebra sudbonosno povezana i sa Srebrenicom, a Zlata sa Svetom Zlatom Meglenskom. Ali svakako, mislim da je najvažnije to što su sijamske bliznakinje ne samo fizička, psihološka i humanistička metafora o identitetu Drugosti, Drugog, nego i politička alegorija o razdvajanju bivših jugoslovenskih republika koje samo po sebi ne bi bilo tako tragično da nije umrlo toliko ljudi pri toj „operaciji“. Bez žrtava ne postoje rastanci, razdvojenost, nezavisnost. 

Koliko je to priča o potrazi za identitetom?

- Pitanje identiteta uopšte nije važno i ne postavlja se tamo gde je identitet stabilan i prisutan kao nešto što se podrazumeva samo po sebi. Kada sam živela u Makedoniji nikada nisam pitala sebe šta sam, sve je bilo sa razlogom i posledicom: rođena sam u Makedoniji, živim u Makedoniji, to je moj dom, govorim makedonski, itd. Tako žive svi ljudi sa stabilnim ličnim identitetima. A kada sam otišla iz Makedonije nisam mogla, a da ne počnem postavljati sebi pitanja (a još više da to čine drugi): gde je moj dom, da li sam još uvek „samo“ Makedonka, na kom jeziku govorim, sanjam, razmišljam, kako me vide drugi, kako se sama osećam. Identitet je postao relativan, na staklenim nogama.  Sedam godina sam živela u Rumuniji, već 14 godina živim u Sloveniji. Moj identitet je mozaik iz kockica života tamo i ovamo, ali neke su se u međuvremenu slomile. Uvijek iznova lepim i sastavljam taj mozaik. U romanu je identitet sijamskih bliznakinja još kompleksniji: iako su od rođenja sa spojenim glavama, identitet Zlate i Srebre „se ne podrazumeva“, njihov zajednički identitet uvijek iznova kao diktator vlada nad njihovim pojedinačnim identitetima koji ne mogu doći do izraza zbog fizički spojenih glava. Žudnja za sopstvenim identitetom je njihov cilj. Danas je pitanje identiteta pitanje integriteta: čovjek koji je bačen u istorijske, društvene, političke i kulturne prekretnice svog vremena oseća sigurnost samo u sebi, u onome što nosi u duši, u sećanju, u  unutrašnjem jeziku.  

Za vaš roman kritika kaže da se bavi tragedijom nepreživelih, i otuđenosti onih koji su ostali u životu.

- Tragedija nepreživelih je uvek tragedija preživelih, stradaju oni koji ostaju, žaleći za svojim mrtvima. U slučaju sijamskih bliznakinja je to dramatičnije: paradoksalno, kada jedna od njih preživi i konačno može da izgradi sopstveni identitet, da živi svoj život, da radi ono što hoće (zato su željele da se odvoje, zar ne?), ona u stvari oseća prazninu, njoj fali sestra, sestrina glava do njene glave, kao da je izgubila pola sebe, nikada više neće biti „kompletna“. Prisutna je i krivica da je sama preživela, a sestra nije. Iako je čeznula za osamljenošću, sada, kada je sama, ne zna šta sa samoćom. Čovek je najkompleksnije biće i ne možemo ga tretirati linearno. Otuđenost posle smrti sestre je otuđenost i od same sebe i od drugih: otuđenost je praznina, osećaj da ne pripadaš nikome i da ti niko ne pripada, a baš tako se oseća sijamska bliznakinja koja je ostala sama.  

Radnja se dešava u vreme raspada Jugoslavije?   

- Priču sam hronološki postavila u vreme od 1984. do 2012. godine, to je razdoblje u kojem su se dogodile mnoge promjene ne samo u Makedoniji i u zemljama bivše Jugoslavije, nego i u svetu. Dogodili su se ratovi, padali su i gradili se zidovi, socijalizam je zamenio kapitalizam. U tom kontekstu žive Srebra i Zlata, devojčice sa spojenim glavama, željeći iz dna duše da se jednom razdvoje, i to se dogodi kada odrastu, ali sa smrtnom žrtvom, slično kao u slučaju bivših jugoslavenskih republika. To je vreme u kome sam i sama rasla i bila svedok svih tih promena. Pričajući priču o ljudima želela sam ispričati priču o svetu u kojem žive, o potrazi za samostalnošću koja se uvek završi ili ostvari na račun nekog drugog, sa žrtvom, simboličnom ili smrtnom.  Roman je priča o mojoj generaciji ljudi rođenim u sedamdesetima, generaciji koja je u školi učila o ratovima, ali nikad nije ni zamišljala da će se sama naći u ratu. Raspad Jugoslavije je dodirnuo svakog čoveka na tlu bivše Jugoslavije, ali na različite načine.   

Vujica Ognjenović

Smilevski, Madžirov, Bužarovska...

Kako izgleda savremena makedonska književnost?

- Citiraću slovenačkog pisca i urednika izdavačke kuće „Cankarjeva“, Andreja Blatnika: „Makedonska proza, sa poljskom i španskom, je jedna najzanimljivih u Evropi“. Ja makedonsku književnost vidim i iznutra i izvana i mislim da su nove generacije makedonskih pisaca, ne samo proze nego i poezije i drame, apsolutno interesantne i dobre. Teme su svakako širokog dijapazona, i lokalne i univerzalne, a svakako čovek, ponajviše mali čovek je osovina oko kog se širi priča ili pesma. Svakako bi čitaocima skrenula pažnju na sve što su do sada napisali Goce Smilevski, Nikola Madžirov, Rumena Bužarovska, Vladimir Martinovski, pokojni Igor Isakovski, antologije najmlađe makedonske poezije i proze i svakako srednje i starije generacije preko imena Olivere Nikolove, Dragija Mihajlovskog, Gorana Stefanovskog, Katice Ćulavkove, Rista Lazareva, Kica Kolbe, Dimitrija Duracovskog, Venka Andonovskog, Olivere Ćorveziroske, Jovice Ivanovskog.