Бизнисмени добили пет година за исплату дугова

 пословања пореских обвезника којима су се у претходном периоду нагомилале обавезе према држави, а самим тим и омогући благовремено измиривање пореских обавеза у наредном периоду. Онима који имају велике пореске обавезе према држави омогућава се да их у наредном периоду измире у дужем року или да, уколико то не успеју, држава власништвом у тим предузећима наплати оно што је њено.

Законопредлагач сматра да би рашчишћавањем старих пореских дугова многих предузећа у Србији кроз обезбеђивање одлагања плаћања дуговања под условима повољнијим од важећих, били створени услови и за њихове даље привредне активности, али и за очување нивоа социјалне заштите најсиромашнијих слојева, односно очување радних места, јер сада послодавци због блокаде у коју су доспели због дуговања држави не могу да исплаћују плате нити уплаћују социјалне доприносе за запослене. Тим изменама ствара се и правни основ за могућност отписа обрачунате а ненаплаћене камате када је реч о јавним приходима који су доспели за плаћање – пореског дуга који у себи на садржи камату, а који не прелази износ од 2.000.000 динара.



Конкретно, тај законски акт доноси укидање камате на дуг од десет одсто, плаћање само реферетне каматне стопе. Рок за репрограм дуга повећава се садашње две године на 60 месеци. Новина је и то да би се порески дуг могао компезовати продајом робе, али и оставља могућност да се дуговања конвертују у власнички удео Србије. Такође, уводи се могућност да предузећима која уредно плаћају рате буде отписано 50 одсто камате. Повећава се износ дуга за чији репрограм не треба гаранција, с милион динара на милион и по за фирме, односно са 100.000 на 200.000 за грађане.



Предложене измене требало би да омогуће пореским обвезницима да под повољнимији условима измире дуговања, али уједно и да подстакне развој предузетништва и привреде јер се старају услови да се предложеним фискалним растерећењем, њихов новац усмери на развој њихове делатности. Процењује се да примена тог акта неће допринети стварању нових привредних субјеката, али ће, у одређеној мери, побољшањем услова пословања, посредно позитивно утицати на очување тржишне конкуренције. Уосталом, те мере ни немају за циљ подстицање стварања нових привредних субјеката, већ се њима стварају услови за наставак пословања, односно спречавање престанка обављања детатности због огромних пореских дуговања и, самим тим, финансијских потешкоћа у којима су сада због тога.



Улазак закона о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској адмистрацији у скупштинску процедуру и његово усвајање по хитном поступку могло би довести и до тога да фирме многих српских тајкуна које већ годинама дугују држави порез за сувласника добију управо државу, односно да због немогућности исплате нагомиланих обавеза ни за 60 месеци донесу одлуку да им је најбоље да ковертују дуг тако што ће део капитала дати држави. Такође, постоји и могућност да држава од тајкуна који дугују порез намири дуг продајом ствари њихове компаније па били то аутомобили, машине, камиони...



Економиста Млађан Ковачевић сматра да би за државу било погубно да уместо новца који бизнисмени више година дугују сада добија власнички удео у капиталу њихових фирме која је презадужена, али не само према држави већ и према многим другима, па и према банкама.

– То је погубно за државу јер уместо живог новца добија умртвљена средства – истиче Ковачевић.



Љ. Малешевић

 

Дуговања Мишковића, Богићевића, Перчевића



По доступним подацима, највећи порески дужник у Србији је Марко Мишковић, који држави дугује 911.004.985 динара за „Мера инвест”, затим Мирослав Богићевић, који за „Фарком” и рудник „Леце” дугује 666.221.961 динара. Власник компаније „Зекстра” Драган Ђурић дугује 347.541.683 динара, власник фирме „Интеркомерц” Горан Перчевић 143.200.543, а власник „Руднапа” Војин Лазаревић на име пореза дугује 137.604.940 динара.