Токај да им позавиди

решеност тадање револуционарне власти, да у војвођанско, од подунавских Шваба испражњено село Риђицу, насели невољнике из попаљене камените и шкрте далматинске Буковице, али и плодних Равних Котара. Ако ни због чега другог а оно због једне једине биљке, винове лозе, коју су и ратним вихором расејане риђичке Швабе али и досељени Далматинци сматрали за основу сваког домаћинства.

Тако је било некада, тако је и данас, а потврда паметног промишљања тадашње државе су и све бројнији виногради на песковитој земљи забаченог риђичког атара. Село је, додуше, некада било на такозваном Царском друму који је повезивао Стамбол и Београд са Пештом и царствујушћим Бечом, а данас се у њему, будући да је на самој граници са Мађарском, а без граничног прелаза, аутобуси само окрећу и враћају у 36 километара удаљени Сомбор.

Не пропуштају нововеки риђички.виноградари и подрумари да обележе своју славу, Светог Трифуна, па је тако винородни крај на крајњем северу и ове седмице радо дочекао госте из свих крајева Србије, али и суседне Мађарске, да са њима подели бригу за нови род грожђа, али и да размени по који савет о томе како добити одличан совињон, мерло, кадарку... Већ на уласку у село у винограду затичемо Радослава Трипковића Мишка, који ритуално орезује неколико „пања“ лозе, заливајући их овогодишњим совињоном. Као што је и ред, „причестила“ се и екипа „Дневника“ нектаром о којем се својим знањем старају и професори са Технолошког факултета у Београду, што потврђује чињеницу да се у овом селу, поред традиције, све више ослањају и на науку.

Са домаћином продужавамо у атар, пошто је Удружење „Риђићки виногради“ по 13. пут организовало саборовање произвођача, познавалаца и љубитеља вина и виноградарских трудбеника, а мада их има све више, ове године је кум славе био Зоран Швељо, по многима прототип новог подрумара риђичког. У годинама које се још увек „воде“ као младе, већ са наследницима (син и кћерка), следећи традицију својих прађедова, ђедова и оца обрађује око једног јутра плантажног винограда са чијих 2.640 чокота сваке јесени „силази“ одличан совињон и мерло.

Као што је и ред, свештеник овдашњи, отац Славко, осветио је и у тмурном, али ипак бескишном послеподневу, виноград овогодишњег кума, који као залог следеће подрумарско-виноградарске славе предаје део славског колача по годинама далеко искуснијем виноградару и подрумару и имењаку, Жулету Николићу. Да на плодове вредних виноградара овдашњих рачуна свака, па и актуелна варошка власт, сведочи и присуство сомборског градоначелника, Саше Тодоровића, који би и сам, будући да је пре избора на ову функцију био професор историје, могао да прозбори коју о славној подрумарској традицији Риђице.

На песковитој земљи овдашњој својевремено, пре стравичне пошасти филоксере крајем 19 века, силни хектолитри вина су се „сливали“ са преко 400 хектара винограда на трпезе расуте широм тадашње Угарске и Аустрије. Како јој садашњи становници тепају Мајка Риђа је била позната по свом подруму гаргантуовских размера, о чему данас сведочи тек хумка са десне стране друма на уласку у село. Прича вели да је подрум био толики да је у њега могло истовремено да уђе 50 воловских запрега претоварених грожђем, приде да се у њему окрене и то без „цурикања“, односно вожње уназад. Временом, односно индустријализацијом у периоду после Другог светског рата, све је више, поготово младих, људи одлазило пут градова, а они који су остајали окренули су се ратарству, па је и безброј винограда искрчено, не би ли се на песку сунцокрет и пшеница гајили. Тако је инфлаторне деведесете године прошлог века Риђица дочекала са мизерних десетак јутара винограда, што није задовољавало ни потребе самих домаћина.

А онда је клатно историјских промена поново променило смер. Риђичани, али и они који само воде порекло из овог села, схватили су све предности земље која је за жито посна, па су се поново окренули виноградарству. Сваке године никне по који хектар новог засада винове лозе, стару и ислужену бурад и маштеле замењује прохрон и пластични резервоари. Тридесетак активиста Удружења су за Риђицу изборили и званични статус виногорја, а њихове „робне марке“ све чешће доносе одличја за квалитет са винарских саборовања. Не треба сумњати да ће и о следећем Светом Трифуну имати лепих вести за љубитеље добре капљице.

М. Миљеновић