Tokaj da im pozavidi

rešenost tadanje revolucionarne vlasti, da u vojvođansko, od podunavskih Švaba ispražnjeno selo Riđicu, naseli nevoljnike iz popaljene kamenite i škrte dalmatinske Bukovice, ali i plodnih Ravnih Kotara. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog jedne jedine biljke, vinove loze, koju su i ratnim vihorom rasejane riđičke Švabe ali i doseljeni Dalmatinci smatrali za osnovu svakog domaćinstva.

Tako je bilo nekada, tako je i danas, a potvrda pametnog promišljanja tadašnje države su i sve brojniji vinogradi na peskovitoj zemlji zabačenog riđičkog atara. Selo je, doduše, nekada bilo na takozvanom Carskom drumu koji je povezivao Stambol i Beograd sa Peštom i carstvujušćim Bečom, a danas se u njemu, budući da je na samoj granici sa Mađarskom, a bez graničnog prelaza, autobusi samo okreću i vraćaju u 36 kilometara udaljeni Sombor.

Ne propuštaju novoveki riđički.vinogradari i podrumari da obeleže svoju slavu, Svetog Trifuna, pa je tako vinorodni kraj na krajnjem severu i ove sedmice rado dočekao goste iz svih krajeva Srbije, ali i susedne Mađarske, da sa njima podeli brigu za novi rod grožđa, ali i da razmeni po koji savet o tome kako dobiti odličan sovinjon, merlo, kadarku... Već na ulasku u selo u vinogradu zatičemo Radoslava Tripkovića Miška, koji ritualno orezuje nekoliko „panja“ loze, zalivajući ih ovogodišnjim sovinjonom. Kao što je i red, „pričestila“ se i ekipa „Dnevnika“ nektarom o kojem se svojim znanjem staraju i profesori sa Tehnološkog fakulteta u Beogradu, što potvrđuje činjenicu da se u ovom selu, pored tradicije, sve više oslanjaju i na nauku.

Sa domaćinom produžavamo u atar, pošto je Udruženje „Riđićki vinogradi“ po 13. put organizovalo saborovanje proizvođača, poznavalaca i ljubitelja vina i vinogradarskih trudbenika, a mada ih ima sve više, ove godine je kum slave bio Zoran Šveljo, po mnogima prototip novog podrumara riđičkog. U godinama koje se još uvek „vode“ kao mlade, već sa naslednicima (sin i kćerka), sledeći tradiciju svojih prađedova, đedova i oca obrađuje oko jednog jutra plantažnog vinograda sa čijih 2.640 čokota svake jeseni „silazi“ odličan sovinjon i merlo.

Kao što je i red, sveštenik ovdašnji, otac Slavko, osvetio je i u tmurnom, ali ipak beskišnom poslepodnevu, vinograd ovogodišnjeg kuma, koji kao zalog sledeće podrumarsko-vinogradarske slave predaje deo slavskog kolača po godinama daleko iskusnijem vinogradaru i podrumaru i imenjaku, Žuletu Nikoliću. Da na plodove vrednih vinogradara ovdašnjih računa svaka, pa i aktuelna varoška vlast, svedoči i prisustvo somborskog gradonačelnika, Saše Todorovića, koji bi i sam, budući da je pre izbora na ovu funkciju bio profesor istorije, mogao da prozbori koju o slavnoj podrumarskoj tradiciji Riđice.

Na peskovitoj zemlji ovdašnjoj svojevremeno, pre stravične pošasti filoksere krajem 19 veka, silni hektolitri vina su se „slivali“ sa preko 400 hektara vinograda na trpeze rasute širom tadašnje Ugarske i Austrije. Kako joj sadašnji stanovnici tepaju Majka Riđa je bila poznata po svom podrumu gargantuovskih razmera, o čemu danas svedoči tek humka sa desne strane druma na ulasku u selo. Priča veli da je podrum bio toliki da je u njega moglo istovremeno da uđe 50 volovskih zaprega pretovarenih grožđem, pride da se u njemu okrene i to bez „curikanja“, odnosno vožnje unazad. Vremenom, odnosno industrijalizacijom u periodu posle Drugog svetskog rata, sve je više, pogotovo mladih, ljudi odlazilo put gradova, a oni koji su ostajali okrenuli su se ratarstvu, pa je i bezbroj vinograda iskrčeno, ne bi li se na pesku suncokret i pšenica gajili. Tako je inflatorne devedesete godine prošlog veka Riđica dočekala sa mizernih desetak jutara vinograda, što nije zadovoljavalo ni potrebe samih domaćina.

A onda je klatno istorijskih promena ponovo promenilo smer. Riđičani, ali i oni koji samo vode poreklo iz ovog sela, shvatili su sve prednosti zemlje koja je za žito posna, pa su se ponovo okrenuli vinogradarstvu. Svake godine nikne po koji hektar novog zasada vinove loze, staru i isluženu burad i maštele zamenjuje prohron i plastični rezervoari. Tridesetak aktivista Udruženja su za Riđicu izborili i zvanični status vinogorja, a njihove „robne marke“ sve češće donose odličja za kvalitet sa vinarskih saborovanja. Ne treba sumnjati da će i o sledećem Svetom Trifunu imati lepih vesti za ljubitelje dobre kapljice.

M. Miljenović