Заједништво, рад и молитве као лек против зависности

је баш оно било највеће. А хришћанска заједница „Земља живих“ пуна је управо таквих примера. Резултати тестирања на ХИВ и хепатитис, потврда од стоматолога и дерматолога, потпуна детоксикација – неки су од предуслова да би особа, која се сматра зависном о било коју врсту порока, добила дозволу да се прикључи „браћи“ на одвикавању у неком од центара за психосоцијалну рехабилитацију и ресоцијализацију од болести зависности. И увек је капацитет попуњен (пет центара, од којих је један намењен женама, и све укупно их буде око 270), нема улажења/излажења кад се коме прохте, нема ремећења кућног реда и мира, правила која су обавезна у оквиру заједнице морају се стриктно поштовати, иначе следи – казна.

– Наравно да их нико не бичује, а под казнама се мисли на одрицање од ужине, слаткиша или кафе у току дана, мољење за опрост, или неко другачије искупљење за које се сви чланови те заједнице одлуче – наглашава координатор канцеларије у Новом Саду Андреја Јовановић.

Ипак, није све тако црно. Додуше, ни разлози због којих неко оде у „Земљу живих“ нису много „светли“. Али, као што је и назив њиховог недавног перформанса назван „Светло у тами“, тако су сви они на месту на којем траже макар трачак светлости да их избави из мрака у којем су се нашли.

– Када је моја девојка умрла јер се предозирала метадоном, нисам више могао све да поднесем – почиње своју причу Милан (27), који је на салашу код Ченеја већ 29 месеци. – Покушавао сам неколико суицида, хтео сам да одем од куће да не бих правио проблеме мојима. Пробао сам да се лечим на клиникама у Београду, Бањалуци и Новом Кнежевцу, али ништа није уродило плодом. Навукао сам се на лекове које су ми давали и тада је настао прави пакао.

Милан је почео да користи наркотике, све сем хероина, још у првом разреду средње школе. Каже, био је радознао; било му је лепо и хтео је да му буде још лепше; и било му је лепше, али само зато што праве последице није осетио на својој кожи. На свој живот пре „Земље живих“ гледа као на залутали пут с којег је решио да скрене на стазу излечења, на којој се учи да функционише нормално, како да се понаша, како да контролише емоције, како да изгради новог и бољег себе.

Зависност не бира кога напада. Ни пол, ни године. Нити у чији ће дом ући, чији ће уништити. Ни када ће нестати. Ни да ли ће нестати.

– Нисам био довољно јак да прихватим себе с манама и нисам испуњавао своја очекивања. Вентил ми је био хероин – прича нам Драган (37), отац троје деце, који се трећи пут вратио у такву заједницу.

Пред последњи улазак, почео је да користи наркотике када му је жена била у седмом месецу трудноће с првим дететом (2011. године), а открила га је четири године касније, 15 дана пред порођај с близанцима. Сада је осам месеци у заједници и не прође му дан а да не помисли на своју децу која одрастају без њега, али и на жену, чије је поверење прокоцкао, будући да је знала за такав његов живот и пре него што су се упознали.

– Очекивала је од мене пуну подршку, иако је знала све – каже Драган. – Због тога је стално била у грчу и страху, а ја сам јој говорио да се не секира јер сам веровао у себе. Али, нико се не дрогира да би се дрогирао, већ зато што је слаб и не може да прихвати себе.

Многи се заносе идејом да ће брак да их „смири“. Тако је и он мислио да је брак јачи од уживања хероина. Међутим, како наглашава, дрогирање захтева посвећеност. А ретроспектива на лош живот захтева грижу савест.

– Од седмог разреда почели су несташлуци и крађе. Било ми је досадно и хтео сам забаву – а све што је Ђорђе (19) заправо хтео, јесте пажња мајке.

Успешно се бавио спортом (пливањем и кошарком), цртањем графита и свирањем бубњева у панк бендовима, али је све то пало под сенку марихуане и „брзалица“, а касније и опаснијих дрога. Као и Милан, када је почео да се лечи у болници, лекови су му отежали стање, а онда је почео да их злоупотребљава.

– Схватио сам да немам апсолутно никог, само свој проблем – каже Ђорђе. – Највише ме је болело то што нико није желео да свира са мном.

Данас, 15 месеци касније, откако живи са својом „браћом по болести зависности“, изгледа и звучи као зрео мушкарац који не може да пронађе заједнички језик с вршњацима јер је на том салашу за те две године одрастао бар за пет година.

– Боли ме што знам да је све могло проћи и без проблема. Могао сам лепо да живим. Лош трип је на крају испао... – свестан је Ђорђе, али ипак не одустаје од својих снова.

Из „Земље живих“ завршава четврти разред Средње електротехничке школе, а кад заврши третман, покушаће да упише Гастрономију на Природно-математичком факултету јер му је то највећа љубав. Тако је и на салашу најсрећнији када има задужења у кухињи. – Првих шест месеци најтеже ми је падало освешћивање самог себе, када ми други кажу „ти си то, то и то“ – присећа се Ђорђе. – Сада ми фали да некад будем мало сам.

Како би се број штићеника смањио, важно је пробудити свест код оних који су на прагу да крену на пут зависности, или су већ на њему.

– Нема први пут. Наркоман постаје наркоман када проба први пут – истиче Ђорђе.

Своју зрелост доказује и апелом да треба тежити нормалним стварима, да нарочито млади, не би дошли у ситуацију да имају 20 година и етикету лечених наркомана.

– Не бих опростио себи када бих се опет вратио старом животу. Али, ми смо темпиране бомбе и морамо бити на опрезу – каже Горан, закључујући да се у заједницу „не свраћа, овде се долази“.

У завршној фази боравка у заједници долази ред на прилагођавање на будуће планове, на ресоцијализацију и све оно што их чека када за стално напусте салаш. Читав третман има пуну подршку Министарства здравља, с којим су у сталном контакту. Град Нови Сад им такође пружа подршку и помоћ, док им је манастор Ковиљ покровитељ. За унапређење живота у заједници заслужни су анонимни донатори, захваљујући којима се тренутно гради још један објекат на салашу – учионица и радионица са спаваонама.

У „Земљи живих“ живи 25 мушкараца. Немају чуваре нити било какав надзор, осим што се међусобно чувају, надзиру, контролишу, али и мотивишу.

– Већина наших штићеника је одрасла у нефункционалним породицама. Као млади су почели с наркотицима и пропустили су најважнији део живота, да се формирају као личности – каже Андреја Јовановић, и наглашава да је суштина њиховог програма да се одговорност у потпуности пренесе на кориснике јер је бесплатан, те захтева већу ангажованост и посвећеност особе која се пријавила.

Л. Радловачки

Проверити себе

Програм у оквиру центара „Земља живих“ траје две и по године. Шест месеци по доласку, штићеници се први пут састају с родитељима. Тек после године, имају такозвану проверу, односно одлазе на три недеље кући.

– Поента је да се врате у средину која је била ризик, у околности у којима су живели и на тај начин да „провере“ себе, најпре себе у односу на своју прошлост – објашњава координатор Андреја Јовановић.

Током те провере, штићеник мора да пише дневник, који чита пред свима по повратку у заједницу.

– То им помаже да себе реално сагледају, али и да остали чују о тој провери и да се спреме кад на њих дође ред – додаје он.

Четвороножна црна маза

Сву храну коју имају, или добијају од разних фирми, или сами производе у оквиру своје заједнице. Осим баште с воћем и поврћем, момци у „Земљи живих“ узгајају и многе животиње – гуске, ћурке, али и магарца. А на улазу у салаш, заједно с домаћинима, дочак уприличе и шарена мачка и црно куче, које је маза без премца.