Zajedništvo, rad i molitve kao lek protiv zavisnosti

je baš ono bilo najveće. A hrišćanska zajednica „Zemlja živih“ puna je upravo takvih primera. Rezultati testiranja na HIV i hepatitis, potvrda od stomatologa i dermatologa, potpuna detoksikacija – neki su od preduslova da bi osoba, koja se smatra zavisnom o bilo koju vrstu poroka, dobila dozvolu da se priključi „braći“ na odvikavanju u nekom od centara za psihosocijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju od bolesti zavisnosti. I uvek je kapacitet popunjen (pet centara, od kojih je jedan namenjen ženama, i sve ukupno ih bude oko 270), nema ulaženja/izlaženja kad se kome prohte, nema remećenja kućnog reda i mira, pravila koja su obavezna u okviru zajednice moraju se striktno poštovati, inače sledi – kazna.

– Naravno da ih niko ne bičuje, a pod kaznama se misli na odricanje od užine, slatkiša ili kafe u toku dana, moljenje za oprost, ili neko drugačije iskupljenje za koje se svi članovi te zajednice odluče – naglašava koordinator kancelarije u Novom Sadu Andreja Jovanović.

Ipak, nije sve tako crno. Doduše, ni razlozi zbog kojih neko ode u „Zemlju živih“ nisu mnogo „svetli“. Ali, kao što je i naziv njihovog nedavnog performansa nazvan „Svetlo u tami“, tako su svi oni na mestu na kojem traže makar tračak svetlosti da ih izbavi iz mraka u kojem su se našli.

– Kada je moja devojka umrla jer se predozirala metadonom, nisam više mogao sve da podnesem – počinje svoju priču Milan (27), koji je na salašu kod Čeneja već 29 meseci. – Pokušavao sam nekoliko suicida, hteo sam da odem od kuće da ne bih pravio probleme mojima. Probao sam da se lečim na klinikama u Beogradu, Banjaluci i Novom Kneževcu, ali ništa nije urodilo plodom. Navukao sam se na lekove koje su mi davali i tada je nastao pravi pakao.

Milan je počeo da koristi narkotike, sve sem heroina, još u prvom razredu srednje škole. Kaže, bio je radoznao; bilo mu je lepo i hteo je da mu bude još lepše; i bilo mu je lepše, ali samo zato što prave posledice nije osetio na svojoj koži. Na svoj život pre „Zemlje živih“ gleda kao na zalutali put s kojeg je rešio da skrene na stazu izlečenja, na kojoj se uči da funkcioniše normalno, kako da se ponaša, kako da kontroliše emocije, kako da izgradi novog i boljeg sebe.

Zavisnost ne bira koga napada. Ni pol, ni godine. Niti u čiji će dom ući, čiji će uništiti. Ni kada će nestati. Ni da li će nestati.

– Nisam bio dovoljno jak da prihvatim sebe s manama i nisam ispunjavao svoja očekivanja. Ventil mi je bio heroin – priča nam Dragan (37), otac troje dece, koji se treći put vratio u takvu zajednicu.

Pred poslednji ulazak, počeo je da koristi narkotike kada mu je žena bila u sedmom mesecu trudnoće s prvim detetom (2011. godine), a otkrila ga je četiri godine kasnije, 15 dana pred porođaj s blizancima. Sada je osam meseci u zajednici i ne prođe mu dan a da ne pomisli na svoju decu koja odrastaju bez njega, ali i na ženu, čije je poverenje prokockao, budući da je znala za takav njegov život i pre nego što su se upoznali.

– Očekivala je od mene punu podršku, iako je znala sve – kaže Dragan. – Zbog toga je stalno bila u grču i strahu, a ja sam joj govorio da se ne sekira jer sam verovao u sebe. Ali, niko se ne drogira da bi se drogirao, već zato što je slab i ne može da prihvati sebe.

Mnogi se zanose idejom da će brak da ih „smiri“. Tako je i on mislio da je brak jači od uživanja heroina. Međutim, kako naglašava, drogiranje zahteva posvećenost. A retrospektiva na loš život zahteva grižu savest.

– Od sedmog razreda počeli su nestašluci i krađe. Bilo mi je dosadno i hteo sam zabavu – a sve što je Đorđe (19) zapravo hteo, jeste pažnja majke.

Uspešno se bavio sportom (plivanjem i košarkom), crtanjem grafita i sviranjem bubnjeva u pank bendovima, ali je sve to palo pod senku marihuane i „brzalica“, a kasnije i opasnijih droga. Kao i Milan, kada je počeo da se leči u bolnici, lekovi su mu otežali stanje, a onda je počeo da ih zloupotrebljava.

– Shvatio sam da nemam apsolutno nikog, samo svoj problem – kaže Đorđe. – Najviše me je bolelo to što niko nije želeo da svira sa mnom.

Danas, 15 meseci kasnije, otkako živi sa svojom „braćom po bolesti zavisnosti“, izgleda i zvuči kao zreo muškarac koji ne može da pronađe zajednički jezik s vršnjacima jer je na tom salašu za te dve godine odrastao bar za pet godina.

– Boli me što znam da je sve moglo proći i bez problema. Mogao sam lepo da živim. Loš trip je na kraju ispao... – svestan je Đorđe, ali ipak ne odustaje od svojih snova.

Iz „Zemlje živih“ završava četvrti razred Srednje elektrotehničke škole, a kad završi tretman, pokušaće da upiše Gastronomiju na Prirodno-matematičkom fakultetu jer mu je to najveća ljubav. Tako je i na salašu najsrećniji kada ima zaduženja u kuhinji. – Prvih šest meseci najteže mi je padalo osvešćivanje samog sebe, kada mi drugi kažu „ti si to, to i to“ – priseća se Đorđe. – Sada mi fali da nekad budem malo sam.

Kako bi se broj štićenika smanjio, važno je probuditi svest kod onih koji su na pragu da krenu na put zavisnosti, ili su već na njemu.

– Nema prvi put. Narkoman postaje narkoman kada proba prvi put – ističe Đorđe.

Svoju zrelost dokazuje i apelom da treba težiti normalnim stvarima, da naročito mladi, ne bi došli u situaciju da imaju 20 godina i etiketu lečenih narkomana.

– Ne bih oprostio sebi kada bih se opet vratio starom životu. Ali, mi smo tempirane bombe i moramo biti na oprezu – kaže Goran, zaključujući da se u zajednicu „ne svraća, ovde se dolazi“.

U završnoj fazi boravka u zajednici dolazi red na prilagođavanje na buduće planove, na resocijalizaciju i sve ono što ih čeka kada za stalno napuste salaš. Čitav tretman ima punu podršku Ministarstva zdravlja, s kojim su u stalnom kontaktu. Grad Novi Sad im takođe pruža podršku i pomoć, dok im je manastor Kovilj pokrovitelj. Za unapređenje života u zajednici zaslužni su anonimni donatori, zahvaljujući kojima se trenutno gradi još jedan objekat na salašu – učionica i radionica sa spavaonama.

U „Zemlji živih“ živi 25 muškaraca. Nemaju čuvare niti bilo kakav nadzor, osim što se međusobno čuvaju, nadziru, kontrolišu, ali i motivišu.

– Većina naših štićenika je odrasla u nefunkcionalnim porodicama. Kao mladi su počeli s narkoticima i propustili su najvažniji deo života, da se formiraju kao ličnosti – kaže Andreja Jovanović, i naglašava da je suština njihovog programa da se odgovornost u potpunosti prenese na korisnike jer je besplatan, te zahteva veću angažovanost i posvećenost osobe koja se prijavila.

L. Radlovački

Proveriti sebe

Program u okviru centara „Zemlja živih“ traje dve i po godine. Šest meseci po dolasku, štićenici se prvi put sastaju s roditeljima. Tek posle godine, imaju takozvanu proveru, odnosno odlaze na tri nedelje kući.

– Poenta je da se vrate u sredinu koja je bila rizik, u okolnosti u kojima su živeli i na taj način da „provere“ sebe, najpre sebe u odnosu na svoju prošlost – objašnjava koordinator Andreja Jovanović.

Tokom te provere, štićenik mora da piše dnevnik, koji čita pred svima po povratku u zajednicu.

– To im pomaže da sebe realno sagledaju, ali i da ostali čuju o toj proveri i da se spreme kad na njih dođe red – dodaje on.

Četvoronožna crna maza

Svu hranu koju imaju, ili dobijaju od raznih firmi, ili sami proizvode u okviru svoje zajednice. Osim bašte s voćem i povrćem, momci u „Zemlji živih“ uzgajaju i mnoge životinje – guske, ćurke, ali i magarca. A na ulazu u salaš, zajedno s domaćinima, dočak upriliče i šarena mačka i crno kuče, koje je maza bez premca.