Радници сити неправде

 које су отишле у стечај и затворене, а држава је била сувласник, изгледа да су ничији и да су сада социјални случајеви. Овакву констатацију за „Дневник“ изрекли су представници неколико бивших бачкопаланачких фабрика.

Они, кажу, представљају око 1.000 бивших радника „Марине“, „Меркур плус“, „Нопала“, „Радника“ , АД „Меркур“ и ТК „Дунава“ у Челареву. Тврде да ако је могла да се покрене реституција за имовину коју је држава узела пре скоро седам деценија, да је исто тако могуће покренути ревизију приватизација фирми које су страдале у транзицији и за чије је нестајање такође одговорна држава својим нечињењем. Од министра Александра Вулина, веле, очекују разумевање, јер по закону овај стаж се не може платити, али се надају солидарности и моралности.

- Фирме су у процесу приватизације, због лоших законских одредби, остављене на милост и немилост тајкунима, а радници послати на улицу чак и без уплаћених доприноса за пензијско - инвалидско осигурање - каже Божидар Станишић, који представља раднике некада познате фабрике трикотаже „Марина“. – Ја сам отишао у пензију, али није ми свеједно када после деценија заједничког рада видим своје колеге и колегинице који се муче у позним годинама, јер не могу да оду у пензију. Пропадају људи, читаве породице, јер замислите брачни пар који је остао без посла, али и без права на пензију, јер им послодавац није уплатио доприносе.



Када су покренули ову иницијативу нису знали колико је људи у бачкопаланачкој општини тачно оштећено, али сада се барата са цифром око 1.000.

- Посебна је прича како је својевремено држава, а посебно стечајни управник, отерао фирму у стечај и касније у ликвидацију. Јер, док је наш новац лежао да депозиту Народне банке, ми нисмо могли да сервисирамо дугове повериоцима, па је фирма продата, а људи отерани на улицу. Но, то је прича која ће кад-тад бити предмет много озбиљнијих одлука – категоричан је Станишић.



Петар Чабрило из некадашњег „Меркур плус“, вели да му је фирма остала дужна нето око 12.000 евра и наравно четири године неуплаћених доприноса. У „Меркуру“ више нема радника, јер је бачкопаланачка општина из стечаја купила некада европски познату фирму за 53 милиона динара. Али, купљена је само покретна и непокретна имовина, без обавеза према бившим радницима. 

- Повезивање радног стажа је стечено, уставно право грађана, а сетите се да је држава гарантовала за стару девизну штедњу и враћа је, конфискована имовина се враћа, а није фер, нити морално да се наша стечена и грађанска права не поштују - констатује Чабрило. - Наша стечена права нису остварена, јер, послодавац је био у обавези да повеже радни стаж, али нема кривичне санкције, па нама преостаје само да апелујемо на моралност и солидарност и на државу како би конслидовали свој социјални статус, да не буде беде као до сада. Није у реду терати људе да иду од врата до врата и траже своја Уставом стечена и загарантована права.



Станишић додаје да је убеђен да ће се ова неправда исправити као што се реституцијом исправља неправда за конфисковану имовину из средине прошлог века. Вели да се отета имовина, а и рад и зараде су имовина, као и девизе, морају кад-тад вратити ако се жели у ЕУ. - Поручио бих својим колегама и колегинициама који нису остварили своја права да чувају сву документацију и да ништа чиме би се нечега одрекли не потписују – додаје Станишић.

– Држави су очито биле интересантније велике компаније које су држали у реструктуирању и на њих годишње је трошено на стотине милиона евра. Мање фабрике, а „Марина“ је имала преко 500 радника, очито нису биле интересантне већ их неко терао у стечај, продавао и затварао. Ја сам, на пример, својевремено, за акције „Марине“ продао два стана, како би фирма опстала, а онда је неко све то продао и ми смо остали на улици. Такве ствари не могу да застаре, јер имовина се мора вратити.

 

Милош Суџум

 

Апел за повезивање стажа

Бивши запослени из Бачке Паланке моле Министарство рада да размотри њихов захтев и пронађе могућност за повезивање радног стажа из средстава солидарности или из других средстава и тиме колико-толико олакшају живот за око 1.000 бивших радника, очигледних жртава транзиције, са којима терет трпе и њихове породице. Веле да имају поверење у Александра Вулина и власт која је већ показала солидарност са радницима из других делова Србије.