Radnici siti nepravde

 koje su otišle u stečaj i zatvorene, a država je bila suvlasnik, izgleda da su ničiji i da su sada socijalni slučajevi. Ovakvu konstataciju za „Dnevnik“ izrekli su predstavnici nekoliko bivših bačkopalanačkih fabrika.

Oni, kažu, predstavljaju oko 1.000 bivših radnika „Marine“, „Merkur plus“, „Nopala“, „Radnika“ , AD „Merkur“ i TK „Dunava“ u Čelarevu. Tvrde da ako je mogla da se pokrene restitucija za imovinu koju je država uzela pre skoro sedam decenija, da je isto tako moguće pokrenuti reviziju privatizacija firmi koje su stradale u tranziciji i za čije je nestajanje takođe odgovorna država svojim nečinjenjem. Od ministra Aleksandra Vulina, vele, očekuju razumevanje, jer po zakonu ovaj staž se ne može platiti, ali se nadaju solidarnosti i moralnosti.

- Firme su u procesu privatizacije, zbog loših zakonskih odredbi, ostavljene na milost i nemilost tajkunima, a radnici poslati na ulicu čak i bez uplaćenih doprinosa za penzijsko - invalidsko osiguranje - kaže Božidar Stanišić, koji predstavlja radnike nekada poznate fabrike trikotaže „Marina“. – Ja sam otišao u penziju, ali nije mi svejedno kada posle decenija zajedničkog rada vidim svoje kolege i koleginice koji se muče u poznim godinama, jer ne mogu da odu u penziju. Propadaju ljudi, čitave porodice, jer zamislite bračni par koji je ostao bez posla, ali i bez prava na penziju, jer im poslodavac nije uplatio doprinose.



Kada su pokrenuli ovu inicijativu nisu znali koliko je ljudi u bačkopalanačkoj opštini tačno oštećeno, ali sada se barata sa cifrom oko 1.000.

- Posebna je priča kako je svojevremeno država, a posebno stečajni upravnik, oterao firmu u stečaj i kasnije u likvidaciju. Jer, dok je naš novac ležao da depozitu Narodne banke, mi nismo mogli da servisiramo dugove poveriocima, pa je firma prodata, a ljudi oterani na ulicu. No, to je priča koja će kad-tad biti predmet mnogo ozbiljnijih odluka – kategoričan je Stanišić.



Petar Čabrilo iz nekadašnjeg „Merkur plus“, veli da mu je firma ostala dužna neto oko 12.000 evra i naravno četiri godine neuplaćenih doprinosa. U „Merkuru“ više nema radnika, jer je bačkopalanačka opština iz stečaja kupila nekada evropski poznatu firmu za 53 miliona dinara. Ali, kupljena je samo pokretna i nepokretna imovina, bez obaveza prema bivšim radnicima. 

- Povezivanje radnog staža je stečeno, ustavno pravo građana, a setite se da je država garantovala za staru deviznu štednju i vraća je, konfiskovana imovina se vraća, a nije fer, niti moralno da se naša stečena i građanska prava ne poštuju - konstatuje Čabrilo. - Naša stečena prava nisu ostvarena, jer, poslodavac je bio u obavezi da poveže radni staž, ali nema krivične sankcije, pa nama preostaje samo da apelujemo na moralnost i solidarnost i na državu kako bi konslidovali svoj socijalni status, da ne bude bede kao do sada. Nije u redu terati ljude da idu od vrata do vrata i traže svoja Ustavom stečena i zagarantovana prava.



Stanišić dodaje da je ubeđen da će se ova nepravda ispraviti kao što se restitucijom ispravlja nepravda za konfiskovanu imovinu iz sredine prošlog veka. Veli da se oteta imovina, a i rad i zarade su imovina, kao i devize, moraju kad-tad vratiti ako se želi u EU. - Poručio bih svojim kolegama i koleginiciama koji nisu ostvarili svoja prava da čuvaju svu dokumentaciju i da ništa čime bi se nečega odrekli ne potpisuju – dodaje Stanišić.

– Državi su očito bile interesantnije velike kompanije koje su držali u restruktuiranju i na njih godišnje je trošeno na stotine miliona evra. Manje fabrike, a „Marina“ je imala preko 500 radnika, očito nisu bile interesantne već ih neko terao u stečaj, prodavao i zatvarao. Ja sam, na primer, svojevremeno, za akcije „Marine“ prodao dva stana, kako bi firma opstala, a onda je neko sve to prodao i mi smo ostali na ulici. Takve stvari ne mogu da zastare, jer imovina se mora vratiti.

 

Miloš Sudžum

 

Apel za povezivanje staža

Bivši zaposleni iz Bačke Palanke mole Ministarstvo rada da razmotri njihov zahtev i pronađe mogućnost za povezivanje radnog staža iz sredstava solidarnosti ili iz drugih sredstava i time koliko-toliko olakšaju život za oko 1.000 bivših radnika, očiglednih žrtava tranzicije, sa kojima teret trpe i njihove porodice. Vele da imaju poverenje u Aleksandra Vulina i vlast koja je već pokazala solidarnost sa radnicima iz drugih delova Srbije.