Деца на платнима Зузане Халупове имају плаве очи

и  оставштина која приближава стварање и живот најславније ћерке Ковачице, наставило је живот својствен свему оном што као аутентични исказ постаје део историје уметности наџивљавајући и ствараоца и епоху. У то нас уверава и управо отворена ретроспективна изложба у Галерији наивне уметности у Зузанином родном градићу чију пасторалу са обичајима Словака је пренела на платна којима је себи отворила врата светских музеја, галерија и најпознатијих приватних збирки богаташа и “краљева планете”: њена дела су на зидовима резиденција и председничких палата.

Управо је и та јединствена Халупова, уз Мартина Јонаша, потакла великог историчара уметности Анатола Жасковског да запише да Ковачица на мапи Европе заузима незнатно место, али да у свету светске наиве има место метрополе. Уметничким трагом колорита и пасторалне приче Зузане Халупове данас у Галерију наиве стижу гости из целог света да се сусретну с њеним, али и делима других великана ковачичке наиве.

Прва дама, без чије слике је незамислив било који светски озбиљнији простор савременог сликарства, била је из богате столарске породице. Везла је и шарене словачке народне ношње, оставила диван етно траг како је изгледало словачко село између два светска рата; на њеним платнима је приказан и рад у кући, у дворишту, на пољу, породични обичаји, хијерархија у кући, како изгледа недеља у словачком дому, ту је и школа...

Сликала је децу: како није има своју, сву је љубав према њима излила на платна. То је посебан свет, сва деца имају плаве очи. Говорила је да су сва деца света њена деца. На свакој слици можемо наћи девојчицу у розе хаљини, Катарину. Халупова је после четрдесете остала удовица и када се знало да више сигурно неће имати децу, смислила је ту девојчицу у розе хаљини, која је од тог периода, каснијег стваралаштва, незаобилазна на њеним платнима. У Немачкој је чак радила и на неким сликовницама са том Катарином, од рођења  до првог причешћа. Сарађивала је са Светском организацијом Црвеног крста, Црвеног полумесеца, Унеском, Уницефом... Скоро сав новац који је зарадила је дала у хумане сврхе. Трошила је паре за опремање школа, сиротишта, болница, где год је требало помагати деци узимала је учешће.

Пошто је Зузана била религиозна, током прославе јубилеја Галерија наиве укључиће све црквене дечје хорове и евангелистичког попа из цркве у Ковачици, у коју је она ишла, а појавиће се и прелепа бојанка са њеним сликама за децу. Прослава јубилеја се наставља током целе године, па ће Халупова бити присутна и на сајмовима туризма у Београду, Братислави и Крагујевцу.

Због рецесије, уместо каталога посетиоци ће наићи на комплет од седам разгледница на којима су мотиви Зузаниних платана, а биће привезане машницом. Могу да их чувају као каталог или пошаљу у свет, некоме већ, што је реклама и Халуповој и Галерији, али и Ковачици и Србији. Не би било први пут се присетимо се да су њене слике преко Уницефа штампане у милионским тиражима који су обишли све меридијане света. У Галерији су и за ову прославу изложене две: “Пролеће” и “Цигански камп”.

Владимир Ђуричић

Југословенка, па Словакиња

Халупова је увек истицала да је прво Југословенка, па онда Словакиња, па зато често наилазимо на њеним сликама на обележја, заставу и грб СФРЈ. Била је, кажу они који су је познавали, „стварно изузетна жена”. Сахрањена је у родној Ковачици, у којој њена кућа није претворена у музеј, као што је случај с другим великаном, Мартином Јонашем. Није имала директног наследника, па они што су остали после ње, кажу Ковачици, покупили што је остало од ствари и општина није хтела да купује празну кућу. У Галерији је сачуван сликаркин штафелај који је стајао у кухињу крај шпорета „смедеревца” и прозора, где је највише радила.