ГЕНЕРАЦИЈЕ СУ ПУЦАЛЕ ОД ЗДРАВЉА ЗБОГ ЊЕГОВИХ ПЛОДОВА Ово дрво је готово нестало, а толико је лековито
У нашим равничарским пределима својевремено није могао да се замисли сокак или двориште без дуда.
Слатке плодове овог дрвета обожавала су деца, а од опалих плодова остајали су им на босим стопалима црвени, или црни трагови који су се тешко прали. Опале плодове дуда таманила су и јата гусака.
Слика равнице сада је другачија, стабала дуда је све мање, а расадника младих дудова, дудара – готово да нема.
Бели дуд (Морус алба Л., Мора-цеае)
Дрво које порасте до 20 метара и има округлу крошњу. Млади изданци и лисне петељке обилују млечним соком. Листови су широкојајасти, обично голи, назубљеног обода. Плод дуда (дудиња) је сложен, а боја му се креће од беле, преко ружичасте, или црвене до црвено-црне. Сматра се да бели дуд води порекло из Кине где се гајио због лишћа којим се хране свилене бубе, као и слатких плодова.
Црни дуд (Морус нигра Л., Мора-цеае)
Дрво више од 20 м са дебелим, широко-јајастим, сок дуд назубљеним, или неправилно режњевитим листовима. Са наличја су храпави и длакави. Мушки и женски цветови сакупљени су у ресе из којих се развија сочно дудиње црно-љубичасте до црне боје. Плодови црног дуда су готово двоструко већи од белог. Води порекло из Ирана и Авганистана одакле је пренет у остале крајеве. Узгаја се због слатких плодова.
Дуд се најчешће употребљава у народној медицини и нема већег значаја за савремену фитотерапију. Као биљне лековите сировине у народу се користе плод (Мори ниграе фруцтус), кора са корена (М.нигри радицис cortex) и лист (Мори нигри фолиум) црног дуда. Бере се зрео плод и свеж користи за прављење сирупа. Млади, здрави и потпуно развијени листови беру се преко лета и суше у танком слоју на промаји у хладу.
Крстарица