ДАНИЕЛА ИГЊАТИЋ Спорт као наставак игре

Упознали смо једну од њих Даниелу Игњатић, наставницу физичког васпитања у основној школи „Вељко Влаховић” у новосадском насељу Шангај. У разговору за ТВ магазин она открива да ширећи радост бављења физичким активностима ради и као тренер пливања и клизања у спортском центру „Слана бара” на Клиси, лиценцирани је тренер предшколског и школског спорта, атлетски је судија међународног ранга и међународни спасилац у случају катастрофа...

– Када су спортске активности у питању сматрам да је основно да се деца играју. По мом мишљењу спорт су смислили одрасли да би могли да се играју! Тако да ја нисам престајала да се играм од детињства, од мог првог спорта који је био атлетика, па кроз бројне друге, од завршетка Факултета за физичку културу и спорт, до рада у школи, тренерског рада...

Мислим да је моја мисија да што више људи укључим у разне физичке активности, јер оне нису само напор него су и радост! Можда баш зато сам се и сама у много спортова опробала: била сам падобранац, возила сам и спортски авион, бавила се рукометом, одбојком, стрељаштвом, јахањем, пењањем, бициклизмом, мачевањем, куглањем, пливањем, веслањем, разним борилачким вештинама, велики сам љубитељ адреналинских спортова... Списак је толико дугачак да мој супруг често у шали каже да ме само још из топа нису испалили!

Да ли сте ви сви у породици спортисти и колико ваши најближи успевају да вас прате у свим тим активностима?

– Наравно да успевају, ми смо сви породично врло физички активни. Волимо адреналинске спортове, обожавамо природу и животиње. Моја енергија као да је непресушна и драго ми је што успевам да покренем и друге. У жељи да приближим спорт деци почињем од најранијег узраста па тако на Новосадском маратону имамо трке беба у пузању – наших дугопеленаша.

Колико је битно да физичке активности буду и породичне?

– Веома. Велики сам поборник оваквих активности и често одржавам промотивне часове за целу породицу, било да је у питању пливање или клизање. Скоро сам једног младог тату учила да плива, јер је желео да и он ужива у води као његово дете. Недавно сам имала целу породицу на клизању - тата је прво мислио да неће ништа моћи, а после пола сата је и пируету направио. То је управо оно што ја желим, да сви пробају и да не одустају код почетног неуспеха. Неуспех је мајка свих успеха! Прошле године сам била на едукацији за бадминтон, наша школа је добила опрему и припрема се сала за овај спорт. Ово је прави рекреативни спорт, идеалан за целу породицу где сви заједно могу да се играју, нарочито на отвореном простору. То су активности за које желим да заинтересујем и децу и родитеље.

Како мотивишете децу да се баве спортом?

– Увек се трудим да смислим неке активности које ће их анимирати тако смо прошле године имали у нашој школи на крају школске године митинг папирних авиона. Осим у школи, радим и у обдаништима школице спорта, тако да сам некој деци први тренер у животу. Подстичем их да трче, скачу и да се пењу – за домаћи задајем да се попну на дрво. Осим мотивације деце, покушавам да родитеље ослободим бојазни од повреде, јер учим децу како да скоче, да се пењу и како да падну, а да се не повреде.

Шта их по вама највише мотивише?

– Сматрам да је игра најбоља мотивација, а ми наставници треба да прихватимо могућности и способности сваког ђака и да сваког укључимо у активност на основу онога што он може. У школи би требало да буде физичко васпитање које служи свим ђацима, а ону децу која по својим физичким предиспозицијама одскачу упућивати у клубове. Битно ми је да деца схвате колико је физичка активност важна за здравље и колико је потребно да се њоме баве на дневном и недељном нивоу. Мој савет је да то буде бар сат времена дневно, а да ли ће то бити пливање, трчање, вожња ролера, баскет са другарима или „између две ватре“ сасвим је свеједно.

Тренинг за остварење сна

– С поносом могу да кажем да сам учествовала у остварењу нечијег сна. Наиме, радећи као тренер на базену једног дана ми је пришао Милош Радишић и замолио ме да га му помогнем да усаврши технику и да исплива 1,5 км. Пристала сам и кренули су тренинзи, у неком тренутку сам га питала зашто то жели и да ли је у питању нека опклада. Он ми је одговорио да жели да учествује у такмичењу за ајронмена које се те године одржавало у Пули. Пошто се пре тога уопште није бавио спортом упутила сам га ко му још може помоћи око бициклизма и трчања јер су биле и те дисципилине. Тог септембра сам добила поруку у којој ми се Милош захвалио што сам помогла у остварењу његовог сна!

Да ли тренирате и такмичаре?

– Не, ја сам рекреативни тренер и зато ми је ово искуство било занимљиво. Интересантно је да ми се после две године јавио неки други момак који ме је замолио да га такође спремим за ајронмена... Не знам да ли је случајност да у својој каријери имам два ајронмена, али ми је драго да сам жена која је учествовала у остварењу неког мушког сна где није реч о љубави, него спорту – открила нам је Даниела Игњатић, наставник физичког и спортски тренер.

Колико је битна та улога првог тренера?

– Наравно да је битна, јер ваш став може дете или да заинтересује за одређени спорт или да га одбије. Као што је на мене утицала Снежана Станчетић, сада моја колегиница. Веома сам била поносна када је на додели награда за спортисту године Новог Сада била и Зорана Грујић, којој сам ја била први тренер. Много ми је драго када неки од мојих ђака постану моје колеге. Желим да кроз едукацију и мотивацију деце покажем да су спортске активности потребне свима и не само да су оне важан део очувања нашег здравља, него могу бити и извор наше радости. Оно што бих истакла је да не морамо сви бити врхунски спортисти и имати врхунске резултате да бисмо се бавили неким спортом – важно је да нам бављење тим доноси радост!

Млађа деца већином воле часове физичког, док она старија више нису тако одушевљена. Како превазилазите отпор нарочито код деце у пубертету?

– Важна је мотивација. И кад нису расположени ја смислим неку мало другачију активност да их „упецам“ да се покрену. За осетљив период пубертета увек имам разумевања и мој приницип никад није присила, него проналажење начина се укључе. Увек користим позитивну методу и похвалу. У нашој школи постоји спортска секција која мотивише децу да се понашају фер-плеј не само у спорту него и у свим осталим пољима живота. Водим их на утакмице, на разна такмичења где они као волонтери постају део неког спортског догађаја учествујући у његовој организацији. Скоро смо учествовали на хокејашком такмичењу где смо били фер-плеј навијачи – наиме навијали смо за све тимове. Мислим да је и то улога нас наставника физичког васпитања.

Марина Јабланов Стојановић